Učitelj

146 | УЧИТЕЉ

подемешљиви и гипки дух једнога јужњака: Фенлон је тада, једно за другим, „сањалица и весео, врло допадљив и врло амбициозан.“ Још из раније нераздвојни пријатељ Босива, Фенлон ће ускоро имати прилике да изложи своје филозофске погледе поводом једне интересантне књижице Малбраншове (Ттане Феја Мате еф де Ја (тасе 1680) коју ће му Босие тада епископ Моски, послати на оцену. Тако је написано Одовргнуће система Малбраншова где Фенлон износи, са њему својственом виртуозношћу у диалектици, на су. прот рационалистичком — мистичко схватање света. И Фенлон је | у исто време сјајан проповедник у чијим је беседама пуно снажних и узбудљивих речи, али у којима већ наилазимо на стил „осетљивих“ људи ХУШ века, стил романа опата Превоа и Јулије Жан-Жак Русоа.

1678. године Фенлон је постављен за директора „Нових Католичкиња“ : тада му је било двадесет и седам година. У Паризу је у то време била више таквих кућа за „преобраћање протеста. ната“ у које су затварали сирочад протестантских породица, децу и жене свију сталежа, чак и мусломане, — једном речи, све оне које је требало, милом или силом, преобратити у католике. У кући „Нових Католичкиња“ било је тада „сто двадесет и пет жена: седамдесет и осам из племићских породица и велики број из богате буржоавије. Двадесет и пет од њих побеђене су дугим и строгим затвором, шеснајест су послате у друге манастире, деветнајест је Фенлон затворио у тврђаве, а три су прогнате из краљевине.“ То су подаци из једне Дуанове књиге у којој он назива Фенлона, сваљујући сву кривицу на њега, „џелатом, лицемером и тартифом и горим од алгвазила!“ Међутим Фенлон се никада није мешао у администрацију, а, сем тога, његово племићско васпитање, његова рафинирана куртоазија, поштовање према женама и његова природна благост довољно га бране од тих фанатичких напада. Али оно што је сада интересантно, то је: како је Фенлон њих преобраћао, каквим тоном, стилом и доказима; О томе нам његова беседа о „религиозном завету једне новопреобраћене“ пружа сјајан пример. Реч је о једној младој и богатој девојци из племићске породице; лепа, интелигентна, образована, она је уживала у слободи своје душе, у испитивању и суђењу свега што јој је нејасно и загонетно. И ту младу и охолу протестанткињу Фенлон је преобратио не само у католичкињу, него и у калуђерицу; он је сам руководио церемонијом њеног заветовања, и тада, у једној узвишеној беседи, он износи начин на који ју је задобио. Најпре фини пепхолошки портре њен:

„Младо створење, поласкано и заслепљено вишом сопственом светлошћу... под тим невиним играма детињства већ се развија једна кобна озбиљност, један слаб разум који мисли да је јак, једна предрасуда коју ништа не зауставља,..“

И тек тада у том њеном „интелектуализму,“ Фенлон налази почетак протестантизма: јер јерес, то је понос. А лек томе је Свето Писмо, али оно пружа истину само скрушенима... а протестанти