Učitelj

из НОВИЈЕ СРПСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ 191

Аутор није чак шта више ни споменуо Галилејеве методске назоре с помоћу којих је он темељ једној новој науци полагао. Ме1одо сотрозшуо (синтетичка метода) и тебодо мошуо (аналитичка метода) кису ни споменуте — дакле тај еминентно философски део.

Кад је овде већ реч о Галилеју, ми ћемо показати, да аутор не зна ни најобичнијих философских ствари. Тако читамо кодаутора: „М као год што Наука одбацује становиште обичног човека, који мисли да су ствари спољнег света исте онаке каке нам се јављају у нашим субјективним осећајима (Природна Наука, као шта је познато, избацује из објективног света субјективне квалитете боја, тонова, топлоте и т. д. За физичара светлост је треперење етра, звук треперење ваздуха, топлота треперење тела у опште и т. д.), тако исто философија, продужујући критични рад на научном схватању природе (као што је познато Декарт је у новијој философији и Науци први, који учи субјективитет осећаја; и Галилеји, оснивалац Модерне Природне Науке, ставља се на то сгановиште).! Није истина, да је Декарт први у новијој философији и Науци, који је учио субјективитет осећаја, већ је Галилвји.

Галилејево дело, у коме је он изнео своје учење о субјективности чулних квалитета, [1 Засолајогте, изашло је 1623 године, а Декартова дела, у којима је он излагао исто учење изашла су 1641 (Меднанопез де рпта рћПозорћа) и 1644 (Рппсрта рћПогорћае).

Затим долази на ред Кеплер. кога је аутор прекрстио давши му име Јохан у место Јоханес (Јоћаппез Керјег). Аутор је пронашао с помоћу „непосредне интуиције свога ума“ нове законе, по којима се планете крећу око сунца. Други, прави Кеплеров закон, гласи: За једнака времена описују пошези (тади уестоге5) једнаке површине, а по аутору он гласи: „За исто време описују пречници планетских путања (тад! уестоте5). исте површине,“= Пречник пролази кроз средиште елипсе, а потег (Гензфаћ — гафшв уеског) је права, која спаја средиште сунчево са средиштем планете, а сунце се налази у једној жижи елипсе. Трећи Кеплеров закон гласи: Квадрати времена оптицања планета око сунца сразмерни су са кубовима (трећим степенима) њихових средњих дистанција од сунца, а по аутору он гласи: „Квадрати времена планетских оптицања око сунца сразмерни су са кубовима њихових дистанција од сунца.“ Такав Кеплеров закон не постоји, већ мора стајати средњих дистанција, јер су дистанције, услед елиптичности путање различите. Ми потсећамо читаоце на оно место у предговору ауторовом где он многима пребацује, што нису „бољи познаваоци“ Науке. Јасно је да и сам аутор има врло нерашчишћене појмове о тим стварима. У колико су те ствари суптилније, у толико аутор све више греши и измишља којешта. То видимо најјасније код његовог обрађивања

1 Спиритизам, написао др. Бран. Петронијевић, в. проф. Вел. Школе, р. 17. 2 Ист. нов. фит, р. 66. 8 дет.