Učitelj

ТОЛСТОЈ КАО УЧИТЕЉ 425

После кратког времена тај дечко опет украде, овога пута неколико копејака из учитељске собе. Опет му прикачише хартију, опет очпоче она иста одвратна сцена.

„Ја га почех саветовати, — прича Толстој, — као што саветују сви васпитачи; а један одрастао, говорљив дечак стаде га такође саветовати, понављајући речи, које је свакако чуо од оца, вратара. — Једанпут укради, други пут укради, говораше му он (складно а) озбиљно, — и пређе у навику који ти добра неће донети.

„Мени постаде досадно. Готово се расрдих на крадљивца. Погледах му лице, — још блеђе, измучено и сурово; сетих се случајно сужања, наједаред ми постаде стидно и гадно, те здерах с њега глупу хартију; рекох му да иде куда хоће и наједанпут се уверих, — не умоли, већ свим бићем се уверих, — да ја немам права мучити то несрећно дете, и да не могу учинити од њега оно што бисмо желели, ја и вратарев син. Уверих се шта су тајне душине, које су сакривене од нас, и на које може дејствовати живот, а не моралне поуке и казне.

„И каква бесмислица Дечко је украо књигу, — целим, другим многосложним путем осећања, мисли и погрешних закључака, био је наведен да узме туђу књигу, због чега ју је и закључао у свој орман, — а ја сам му прилепио хартијицу с натписом „лопов“, што значи сасвим друго. Зашто — „Да се постиди, кажу ми — Да се постидиг — Зашто; — Шта је то стид; — И зар је сигурно да стид уништава наклоност на крађи» Можда је баш појачава. Оно што се појавило на његовом лицу, можда није било стид, већ нешто сасвим друго, што би за увек спавало у његовој души и што није требало изазвати.

„Нека тамо, у свету који је назван истинит, у свету Палмерстона и Кајина, — у свету где није паметно оно што је разумно, већ оно што је истинито, нека тамо људи, и сами кажњени, измишљују себи. права и дужности за кажњавање. Наш свет деце — људи простих и пезависних — мора остати чист од самообмањивања и опасне вере у законитост казне, вере и самообмане у оно, да осећање части постаје умесно, а које ћу ја одмах назвати казном“...

Остављамо другим учитељима, да провере на опиту закључак Толстојев. А он је дошао до убеђења: да употребљена казна не поправља дете, него га чини горим него што је било, пробуђујући у исто време рђаве страсти и скривене пороке и код осталих ученика.