Učitelj

НАШИ ЗАСЛУЖНИ ПРОСВЕТНИЦИ |

доченог нашег непријатеља, те је први стао у редове синова који се скупилн око Народне Одбране и који су ставили себи у задатак да народ просвећују у одбрани своје отаџбине и борби са непријатељем. Као активни члан тога удружења он такође често пута путује по Орбији, од места до места, те народу говори шта га чека, предочавајући му да буде готов, у свако доба да стане у редове бораца, кад буде у питању опстанак његове миле отаџбине.

Дачић је рођен у Баточини (крагујевачкој) 1874. године. Родитељи су му бали сељаци сиромашног стања. Гимназију је изучио у Крегујевцу где је и матурирао. Философски факултет свршио је у Београду 1896. године, сиротујући и мучећи се, као и сваки сиромах. По свршеној школи отишао је за предавача у Врању, одакле је 1897. године премештен у Јагодину. 1898. године дошао је за писара у Министарство Просвете. 1900. године отишао је за писара у Државну Архиву. 1901. године изабран је и потврђен за секретара на Великој Школи (Универзитету) у Београду. Ту је остао скоро десет година и одатле је почео активно да ради на народном просвећивању, па је одатле премештен за Управника Државне Штампарије, на коме се положају налави и данас. Мењајући толике положаје и места увек и свуда је остао исти: вредан и поштен просветни трудбеник. Године 1901. положио је професорски испит из српског и старословенског језака и српске историје и историје српске књижевности. Професорско звање му је омилело и он га никада није напуштао и ако је мењао положаје службе (вбог слабог здравља). Зато га и данас, с поносом, ставља испред свога имена. Још у једанаестој години почео је да пише и да штампа своје радове. Ти почетни радови били су му, као што је то обичај, већином у стиховима. Као матурант написао је приповетку „Сиротан“, која је лепо примљена. После је за дуго година био сарадник „Дела“ и „Просветног Гласника“. Ту су му биле његове најомиљеније рубрике „белешке“ и „књижевне кронике и прегледи“, а оне су доиста тада биле и лепе и богате и примамљиве. У години 1896. и 1897. уређивао је омладински лист „Збирку“. За овим је штампао неколико лепих и поучних књига за младеж, о којима се критика најповољније изразила, а од почетка 1907. као што је напред поменуто, уређује и издаје „Народне Новине“, „Календар Народних Новина“ и „Мале Народне књиге“. Прве године штампао је „Народне Новине“ у 10.000 примерака, друге у 15.000, треће у 25.000 итд. А његов „Календар Народних Новина“ има за последњу годину преко 60.000 претплатника, који број ни једна до сада српска књига није могла да има. „Мале Народне Књиге“ штампа и растура по народу у 100.000 примерака. И у. листу и у календару поуке развије најрадије у виду простих прича, које су јасно написане и примамљиве за читање. Он поуку не намеће, већ се она неприметно јавља сама собом, што је с педагошког гледишта, сасвим оправдано. На овоме пољу рада постигао је сјајан успех у моралном погледу, али у материјалном погледу дошао је до страшног разочарења. Народ га је рђаво разумео; и