Učitelj

184 У 4 ИК ЈБ

„Ево ме крај хучне Дрине, међу плавим брдима, на граници између слободе и ропства. Хитам да Вас топло поздравим са жељама за добро наше добре школе и наших наставница и наставника. Колико се осећам срећна и задовољна што могу с Вама бар у мислима да проведем неколико часова! Док сам била ученица нисам могла веровати да ће ме некад помисао на школу и моје наставнике толико радовати и веселити. Али је дошло време да умем да судим колико је родитељске нежности, превелике љубави и неизмерне преданости било с ваше стране према нама, учени цама. Зато ми сад пријагно звуче Ваше речи, које ми се некад чињаху као да су сувише строге. За кратко време живота у народу опазила сам да је наш положај као учитељица врло тежак. Али ја ипак у мојој школи налазим радости, задовољства и среће...

„Три су године како сам учитељица. Рад ми је оцењиван све одличним оценама, али сам ја ипак њиме незадовољна, јер ми је труд већи од успеха. Ни школска зграда није како треба, и онда како да будем задовољна! Не могу да подесим да ми бар у школи буде све како учим децу, на пр. у погледу чистоте те морам да жалим што немам још већег успеха, који би одговарао моме труду...

„Тачно недеља дана како сам у новом месту. Трећа година учитељске службе, па већ треће место! Ни најмање похвално за једног наставника, па ипак увек се нашло разлога за премештај. Да нисам била сама, без мајке, у првом селу, остала бих, чини ми се, увек у њему. Слатке су ми биле и оне муке због немања искуства, а још слађи леп успех после њих. Било је дана кад сам плакала, јер ми је тешко падао рад у петоразредној школи, где дечји језик знатно одступа од књижевнога; а било је дана кад сам се смејала својој слабости и храбро сам ишла напред. Сећала сам се Ваших речи: „Воља, јака воља савлађује све тешкоће!“ Околина ме је сажаљевала: „Сирото дете, где је одредише у ово најгоре село наше!“ Мени ово није било право. Зар ја дете Ах, чекајте само, показаћу ја да сам права учитељица. Школа, у коју сам дошла, пре мене целе године није имала наставнице, те су деца заборавила и да говоре и камо ли што су учила. Кад са старијима разговарам, оне из приправног разреда гледају ме с неповерењем. Приближим им се и помилујем понеку, а она се заплаче. (О, Боже, како да почнем! Али полако, а ми се научисмо једна на другу и постасмо као другарице. Муке беше и за мене и за њих, а доста и радости. Тешке и незгодне прилике натераше ме