Učitelj

ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА (99

да тражим премештај, чим се година свршила. Беше ми жао деце, али се овде није могло живети, Кад сам добила премештај, рекох деци да ћу ићи у Д. опет у крајинском округу, да учим другу децу. Плакала су, а би и мени жао. „Немој, немој ићи, лепа госпојице. Там девојке нису лепе. Шишају се и не носе овако лепе кецеље како нас!“ Овај ме је разлог морао насмејати, али се ипак замислим: па ова су деца навикли на мене. Делили смо добро и зло. Заједно смо сносиле немаштину и сиротињу ове школе. Заједно смо је прале и чистиле. Заједно смо ишле у шуму за цвеће и јагоде, и онда није чудо што им растанак тешко пада. „Остани, остани, госпојице! Увек ћемо те слушати. Ако ти одеш, можда опет неће доћи друга госпојица!“ И погодила су деца. Ја одох, а она не добише учитељице целе године...

Ево и ја иза мојих далеких брда хитам да се радосно сетим наше школе и наставника поводом десетогодишњице постанка школиног. Желим да наша школа продужи свој плодни раду бесконачност и да спреми много хиљада добрих учитељица. Ја и све Ваше ученице осећамо се данас некако друкчије као да славимо неки свој лични дан, и, верујте, много жалим што ми је немогућно из ових планина да дођем на прославу. Готово завидим другарицама које су ближе и које лично могу да кажу: „Хвала на свему што сте за нас учинили“. Али ни мени не смета ништа да се у мислима пренесем међу Вас и да се тиме задовољам.

Данас је десет година откад је установљена наша школа. Ја се добро сећам тога дана. Још тада пожелела сам да учим Женску Учитељску Школу, па ми се жеља и испунила. Ја никад не могу заборавити на дане у њој проведене. У њој смо се ми научили · како треба волети своје ђаке, како се треба залагати за њих.

Ја, истина, нисам одавно у народу, па нисам могла више ни урадити. Али се трудим и радим све што треба да ради прави учитељ народни. У селу ме нико не мрзи, а моји ме ђаци веома воле. Боје се да не учине што због чега бих се ја љутила, зато и немам потребе да се ма кед наљутим. Кад смо у разреду, радимо озбиљно, а кад се заморе, онда се одмарамо и шалимо. Кад их пустим на ручак, они по ручку поседе, мало се поиграју и онда оду у хлад покрај школске ограде. Ако им не дођем ускоро, а виде ме на мом прозору да радим што, они ме зову: „Ајде, госпо, да ме учиш!“ Ако им саветујем да се поиграју и да се прво добро одморе, они веле: „Ако, ако, ајде макар да само читамо што!

У селу сви гледају да ме задовоље, само да останем дуже