Učitelj

нЕекКкРОЛО 3 И

учитеља, који до тада уживаше пуну породичну срећу, и за непуну годину дана два немилостива ударца оборише му два мила чеда, јединца Момчила и ћерчицу Емилију, и гле, пред нама ево већ сада лежи оборен и

савладан и сам Андра. Црна смрт хтела је, зар, да овај

добри човек не види залечене своје љуте ране, него да круна његове туге и његове тешке борбе у животу буде ова чаша пуна горка, прегорка пелена!... Темељ дома Андриног поткопан је и најјачи стуб његов скрхао се. На топло огњиште дошла је студен, а на место пуне слободе и заштите мужа и оца — страва и немаћ...

Живот Андре Благојевића био је кратак; „дани његова живота били су бржи од гласника, побегоше и не видеше добра, прођоше као брзе лађе...“, он је живео само један учитељски век.

Рођен у Бресници, окр. рудничком, свршио гимназију и Учитељску школу у Београду, учитељевао двадесет и једну годину у местима: М. Крчмарима, Кривељу, Мрчајевцима, Орашцу и Крагујевцу — то је цела биографија Андрина, али би се она могла да обележи још краће: Андра је био редак народни учитељ. Ова реч за њега има пун значај свој. Цео његов живот испуњен је обилатим радом, свагда смишљеним и паметним; он је бис живи источник и напојио науком двадесет и једну генерацију деце наше, облагородио им срца и спремио за живот. Он је био светлост околине своје, јер је у свима местима у којима је учитељевао радио на добру своје околине, не штедећи своје слабе груди и оставио свуда најлепше успомене доброг и искреног пријатеља и ваљаног учитеља.

И кад бих могао све поименице набројати шта је све пок. Андра за живота као учитељ урадио, ја то ипак у овој прилици не би учинио, јер бих увредио осетљивост и скромност његову којом се за живота одликовао. Доста је кад кажем: да је радио неуморно, урадио доста, одужио се роду своме и радећи пао и подлегао смрти. А сви многобројни ученици Андрини и грађани оних општина у којима је као учитељ пробавио, цене и цениће вазда истинску службу његову. То признање биће најлепши и најтрајнији спомен његовога рада и живота на земљи, а на врху тога дивног спомена биће уденута кита неувелог цвећа за вечни спомен од нас другова његових, јер Андра не бејаше само друг наш, него наш брат рођени...