Učitelj

ЦРТАЊЕ 127

Правилна настава цртања захтева да се предмет који ће се цртати детаљно расмотри и све особине уоче. Ово је потребно да би ученици од свакога предмета и дела његова добили јасне и јаке утиске, одређене по квалитету, тако се лако разликују од оних утисака који долазе од других предмета (нарочито сличних). На овај је начин код цртања заступљено и пасивно и активно естетичко васпитање : ученик најпре посматра предмет цртања. схвата и осећа лепоте на њему, па за тим производи слику и односе са тога премета.

Стварањем пак погодаба за систематско развијање моћи посматрања, изазива се процес задобивања онога знања које служи за основицу свему потоњему. Тиме се још доприноси добијању тачних и потпуних непосредних сазнања, која су од много веће вредности него посредна, добивена путем књига и туђом помоћи.

Важност овога посматрања лако ће се увидети ако се зна да наше искуство почива највише на опажању. Опажај постаје из осећаја; синтеза осећаја даје стварно опажање. У колико је том синтезом обухваћен шири круг осећаја, опажање је темељније.

Француски филозоф Сопие је истакао као један од најважнијих васпитних принципа: да се васпитање детета уопште као и у појединостима мора слагати с васпитањем човечанства, узевши га историјски. Другим речима, постајање знања у индивидуе мора проћи оним истим путем, којим је прошло и постање знања у це лом човечанству. Из овога општег принципа излази да се у васпитању процес самосталога развијања мора подстицати што се год више може. Зато деци треба што мање казивати, али их упућивати да сама изналазе. Широку примену овога начела имамо у настави цртања. Нарочито када се при одређивању предмета за цртање води рачуна о начелу концентрације.

Ако је за предмет цртања, с обзиром на захтев споменутога начела, узета ствар коју хоћемо да ученици што боље и свестраније запазе, онда при расматрању њеном треба по могућности да суделују сва чула. Што више чула учествују при томе, тим је схватање свестраније и репродукција разноврснија, јер свака чулна представа појачава друге и изазива их у свести. „Ништа не заслужује да се толико нагласи као то, да су живи и потпуни утисци од највеће важности. Од труле се грађе не може подићи никаква чврста зграда, па ни умна“ (Х. Спенсер). „Ако се развијање чула занемари, онда се у свему потоњем васпитању опажа као неки дремеж, нека расејаност, нека празнина, коју ниједно доцније васпитање не може попунити“ — вели Бакон,