Učitelj

ЕКСКУРЗИЈА СРПСКИХ УЧИТЕЉА У РУСИЈУ 159

а на аустријско-руској граници (и станица се зове „Граница“) у 11,57 часова.

Ту на Граници смо имали дужи прекид вожње и морали смо променити воз. Још у Београду, од руског посланства добили смо писмо упућено граничним властима, да нас пропусте и да нам буду на услузи. То писмо показасмо руској граничној полицији, а затим предадосмо наше путне исправе. По нарочитом списку који смо упутили посланству београдском, контролисали су овде на Граници: да ли се путне исправе слажу са списком. Пошто су нашли све исправно, вратише нам путне исправе. Још је требало извадити путне карте до Варшаве и наполеондоре променити у рубље; први посао свршио је г. Миливоје а други ја. Док смо ми вршили ове послове, дотле је остало друштво на брзу руку ручало у жељезничком ресторану. Ја нисам имао кад ни ручати. Звоно огласи полазак и ми уђемо у засебан вагон Ш. класе с повластицом у пола цене. Пошли смо у 2 часа по подне. Путовали смо кроз простране равнице руске пољске. Земља црна као гар, плодна и добро обрађена. Села лепа, чиста ; народ отресан и вредан. Све до Варшаве више има зиратне земље него шуме. Станице жељезничке чисте и лепе, особље услужно, има просту униформу. Пролазили смо поред многих малих станица, којима имена не памтим, али сам забележио Скрњевицу, место од 10—15 хиљада душа, историјски знатно због тога, што је у њему, на тројецарском састанку 1878. год. решена судба наше Босне.

П. У Варшави.

У вече око 9 часова воз стиже у Варшаву, коју нисмо могли ни из најближе околине разгледати, јер смо по мраку у варош ушли. С једне станице (одмах чим смо се кренули с Границе) јавили смо се брзојавом нашем трговачком конзулу г. Хугу Сајдлу, али он није изишао на станицу, јер није био у Варшави кад је брзојав стигао, као што смо то сутрадан од њега дознали. Ну, место г. Сајдла, на перону нас је очекивала група интелигентних лица у униформи. То су били представници школских власти варшавског округа, инспектори и наставници гимназија, у којима су за нас били спремљени станови.

Кад се велика група сасвим страних људи представља другој још већој групи за њих тако исто страних људи, природно је што се имена не могу запамтити. Тако је било и са мном. Ја сам доцније ову господу боље упознао и имена им сазнао и прибележио.