Učitelj

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 255

Природне Науке, тврдећи смело да ми „морамо негирати апсолутну тачност принципа консервације енергије“. Ову грешку чини г П. у интересу слободне воље, за коју не важи тај закон.“ Као што се види, г. П. заступа у ствари, — и ако је нигде не помиње, — и хипотезу узајамног дејства до половине, управо само хипотезу дејства, на име дејства психичког (Т. ј. слободне воље) на физичко. Јер само присталице хипотезе узајамног дејства, нпр. Сигварт, покушавају да ограниче закон одржања енергије, да он не би онемогућивао узајамно дејство душе и тела. Само што Сигварт — разуме се — не спори важност тога закона него само сужава поље .његове важности.) То, у осталом, чине и противници, нпр. Вунт, који, врло појмљиво и врло оправдано, тај закон ограничава само на физички свет и онда нема потребе ни смелости спорити га. Да се од закона одржања енергије не тражи више но што треба, захтева и Минстерберг.“

Зар г. Петронијевићу није познато, даи једни. и други психолози подједнако одвајају принцип каузалитета од принципа одржања енергије као две различне ствари, да би избегли противречности у које је г. П. морао запасти, не умејући двојити то» Зар“ г. П. не зна даље, да и једни и други признају закон одржања, који важи само за Природну Науку; да чак може бити говора о „растењу психичке енергије“, које се не само слаже с констанцијом физичке енергије, већ се и допуњују: растење психичке енергије је „духовно наличје физичке констанције >“% Само то растење не значи „додавање извесног квантитета енергије“. >

Колику је пометњу г П. овде начинио, показује и његово тврђење, да, прво : „присталице принципа Есихофизичког паралелизма изводе друго шврђење да, пошшо . несумњиво постоји ушицај (') физичког на психички свет, каузалитет овог последњег мора потицати из каузалитета материјалних феномена, да је дух према томе скроз пасиван.““ Друго, тврде по. г. Петронијевићу присталице психофизичког паралелизма „да физиолошки процес условљава свој

1 Осн. емп. Пе. стр. 32. у

2 „Воља може додавањем извесног квантитета енергије“ — тврди гг. П. „само да упути цео низ другим правцем. али (да) не може учинити да се створи времена празнина у таквом једном низу“. Б. стр. 33. — Слична чудеса чини и слободна воља коју по г. МАСНА имају атоми. — Исп. Др. Свет. Ристић, Из новије српске философије, 1 Радови Др. Бранислава Петронијевића, 1 О ентропији васионе, 1910., стр. 32 зеди. :

.8 Бштак, о. с. Ва. ПН, 8. 587 1. 4 Мипзјеђего, о. с. 5. 407. 5 Мипаф, ФОгипдг. 4. рћ. Рз., Ва. Ш, 5. 791.

6 Мипаћ аб. 5. 781. „Плез уогацзоезејуј, 156 пип еше Хипаћте аег рзусћазећеп Епетрте тасћ! пиг ти дег Ки Фе панилмззепзсћан сће Векасћ ипо онћсеп Копзђапг ает рћузгзсћеп ЕБпетрте метејпђаг, Зопдегл Ђеде БИдеп зогаг Фе зјсћ егзапхепдеп Мазззјађе дЧег ВештеПипо ипзегег Сезапиелаћгципо. Пепп Фе 2Хипаћте дег реусћизсћеп Епегоје гиске дадигећ егз! пл фее псћнсе Вејеисћешпо, даз5 чје Фе сеј-зНсе Кећгзене дег рћузјасћеп Копзјапх БИде!“. — Жипае Отипаг. а. Рз., 5. 394.

7 Осн, емп. Пе., стр. 30 %