Učitelj

278 УЧИТЕЉ

ЛИСТАК

НА КРАЈУ ЖИВОТА. —- СКИЦА ЈЕДНОГ РОМАНА —

Три су фазе биле у његовом животу учитељском.

Прва беше доба младићско, кад још немаше одређеног правца у животу, кад је сањао и идеалисао, кад је силно волео народ, осећао да треба да му и ван школе послужи; али још не знађаше како. То доба његова живота беше још најлепше. Сада је још волео људе. Теорије из првог доба младости и ђаковања, снови о слободи и правима народа, још су бујале у његовој младићској души, и он је ту непросвећену масу и сажаљевао и волео и поштовао. Село му беше још пуно дражи. Пустињски живот под слеменом старе сеоске школе окружене бреговима, био му је пун чара стварајући му у мислима примамљиву слику идилског живота. Ту је осећао природу и Бога.

Јесен је. У даљини се виде брегови превучени танким велом плаве магле. По где где осамљена дрвета бацају тамне сенке своје; ту влада свечани мир и тишина, осамљеност од људи. Он је упирао поглед у ту даљину и подавао се маштању. У дивне јесење дане, који су мешавина лета и зиме, у којима осећаш тугу лета које изумире и дах зиме која наступа, ти су пусти брегови са златним крунама осамљених дрвета будили у њему осећање тихе сете. У пролеће пак они су будили дах новог живота радости и и полета. Пролетњи дани кад цвета јоргован и мирише љубичица, кад је плаветнило неба најдивније, а зеленило биља најнежније, кад сунце зрацима својим благо милује по лицу и оживљава и буди природу, онда су пламтели у њему снови љубави и чежње. У малом забаченом селу, далеко од друштва и другова, у месту где се, поред природних дражи, осећа самоћа, дивљина и сурова борба с природом, замишљао је како би лепо било имати крај себе створење коме би се дивио и волео га, а које би га појмило и разумело.

Милутин Станковић. (Наставиће се).