Učitelj

ГЕНЕТИЧКО-ХЕУРИСТИЧКИ МЕТОД У НАСТАВИ 9285

"која се ни у природи, ни у слици или моделу не находи пред „очима ученика, онда на такво питање неће добити један такав од"говор, него ће бити нагађања. Највише нагађања има при таквом излагању историјских догађаја; па ипак такви покушаји остају обично безуспешни, јер ученици не могу измислити неки историјски догађај, као што не могу пронаћи ни неки далеки део земље.

Ну кад би се на тај начин и постигао неки успех, изгубило би се тим много времена, нарочито ако учитељ није савршен у педагошкој вештини. Зато професор Рајн тражи, да наставник, који хоће да употребљава развојно-представни поступак у настави, мора бити уметник у својој струци. А пошто педагошких уметника нема много, то ће већина учитеља употребљавати краћи пут при излагању новог знања. Ово важи нарочито за оне учитеље, који поучавају "ученике у више разреда заједно, и за оне, који у једном разреду имају много ученика. ;

Кад би учитељ имао само једног ученика, онда би могао са"свим слободно бирати наставне начине и наставна средства за њега, прилагођујући их психичким и физичким особинама само једне личности. Тада би он, можда, могао удесити наставу тако, да уче. ник све сам посматра и да сам експериментује, да све сам открива и проналази, да све сам пореди и везује, и да све сам комбинује и ствара. Па ипак он ни у таквој прилици не би могао постићи повољан успех, ако би то био ученик слабог или осредњег дара

А кад учитељ има да поучава и васпитава већи број ученика, онда он мора пазити и на њихове индивидуалне разлике. Као практичан психолог, он мора знати, да свако његово питање изазива различне представе у појединих ученика, према ранијим утисцима и успоменама, које сваки ученик доноси од своје куће и од "њене околине, из своје породице, и из друштва, у којем се највише забављао. Он мора знати и то, да ни речи и реченице, које "ученици употребљавају, не означавају код свих ученика исте конкретне представе, исте успомене, исте мисли. Отуд долазе многе погрешке у мишљењу и у изражавању појединих ученика, које треба исправљати. Тим се губи доста времена, и то тим више, што је већи број ученика и што је већа духовна разноликост међу њима; те у толико мање времена остаје за развојно-проналазачку наставу у напред поменутом смислу.

У новије време је доказано, да ученици лакше уче целину, која им се у један пут саопшти, него одвојене делове једне целине, н. пр. делове једне приче, или песме, или историјског дога-