Učitelj

394 УЧИТЕЉ

који доживе повећање плате, која пред крај каријере наступа. Из тога се види да се тим повећавањем никаква корист маси учитељској није учинила. А интересантно је: да су те мизерне почетне плате учитељима у садашњости дали баш они, који су још пре 30 година тражили у скупштини да почетна учитељска плата буде још онда 1000 дин. годишње!

Као последица непажње државне према просвети дошло је једно опште расуло у просвети, апатија и огорченост међу учитељима. Но сви поменути поступци, поред свега зла и штете имали су једину корист ову: — створили су солидарност учитељску и учинили да учитељство дође до своје сталешке свести, која се на овој учитељској скупштини манифестовала.

Пада у очи да у овоме просветном хаосу, застоју и расулу не сети се ни једна политичка група, која има утицаја на ток државних послова, да изиђе с детаљно израђеним просветним програмом за чије би остварење везивала свој опстанак на власши. Нити се нађе министар, који би као услов за примање тог ресора истакао просветне реформе и тражио срества за изврше њихово. Изгледа да нико није ни долазио на то место са израђеним погледима и студијом о каквим реформама или с неким пречишћеним просветним уверењем, које би као министар просвете желео да оствари, него је многи тек понешто почео о томе размишљати и распитивати се као министар. О каквом државном просветном програму, који би остваривале све странке мењајући се на управи земље, нема ни помена. Значи да у опште у нашем друштву и нема никаквог просветног уверења, никаквог вишег смисла о напретку просвете, ни увиђања потребе да се на томе ради.

Просветно питање утонуло је у лавиринат опште грабежи и личних рачуна, који су од свега пречи и при којима се често интереси појединих људи испрече пред државним, и место свега другог они постају принципом странака, за које се они боре и око чега копља ломе.

За овакву политичку борбу равуме се да учитељи нису више потребни. У времену кад су странке често постале срество за извлачење ништавних људи на површину, код којих нема ни срца ни ума до само чисте шпекулације, дрскости и бестидности, учитељи су били ти, који често кваре политичке рачуне. Зато је се неким политичарима учинило да је далеко лакше владати непросвећеном масом на партиском збору, кад у тој маси нема оних, који чисту истину траже и помажу да је народ сазна. Зато је и дошао чл. 32.,