Učitelj

о06н Уни ТЕ Љ

наших праотаца он овако објашњава: „Аврам и Ева, чим су створени, били су способни ићи, говорити и мислити, али им је недостајало познавања ствари, која се у главном искуством добија. То се види из разговора Евина са змијом: да је она била богатија искуством, не би онако почела са змијом разговор, знајући да говор овој животињи није својствен и да се ту крије превара“. Таквим начином Коменски мисли, да се грешни пад првих људи јавио због тога, што Ева у извесном стадијуму свога духовног развића није имала искуства, те се слакомила уверавањем змијиним, а да је она овај исти говор змијин чула доцније, т. ј. у дОЦнијој фази свога развиђа, не би погрешила.

Из овога се јасно види, да је Коменски признавао принцип поступног развића као универзалан закон и то у смислу прелаза од простијег ка сложенијем, од једноставнијег ка савршенијем, и дејство универзалног закона осећа се не само на земљи, међу смртнима, него међу далеко већим бићима, становницима неба, а то су анђели. Овај исти принцип он је унео и при нацрту својих погледа на задатак и ток обучавања у цељима развића физичких, умних и моралних сила и способности дечијих.

Општи ток духовног развића дечијег Коменски на једном месту своје „Ридаснса Маспа“ преставља каквим упоређењем : „шестогодишњи малишани, добро припремљени, благодарећи бризи родитеља и дојиља, биће слични младици, која је пажљиво усађена и ухватила корена, те пустила гранчице. Дванајестогодишњи дечаци сличну су дрвету, које је обрасло гранама, али шта се у њима садржи није још довољно јасно; али ипак брзо ће они бити осамнајестогодишњи младићи, који већ знају језике и вештине, слични расцвелом дрвету, које има леп изглед за очи и пријатан мирис за нос, а устима обећава пријатне плодове. Најпосле двадесет четвртогодишњи човек, кад добије академско образовање, сличан је дрвету, на коме са свих страна висе плодови: доћи ће време, када ће се и ти плодови побрати и употребити у разне сврхе“. Овај 24 годишњи рок учења, који је Коменски одредио, није произвољан, него се јавља као последица оног погледа, по коме, како мисли Коменски, тело човечије расте приближно до 25 година“; другим речима: у овом периоду времена човечије тело завршује своје развиће и зато, по аналогији, он мисли, да овај период треба да постоји и за развиће свих сила и способности човечијих, а овим он објашњава да постоји закон поступног развића, јер је „овакво.