Učitelj

4, ФЕБРУАР. 1912. ГОДИНЕ _ 467

могу радити, зависи од увиђавности, добре воље, љубави или ината, општинских власти. Кад се уђеу већину наших школа нема се шта видети, па и оно што има, већином, не вреди ништа. Материјално стање наставника, а нарочито млађих, такво је да се једва живи, и оно убија сваку вољу за рад и услов за скроман живот. Школске зграде су већином не само неподесне за школе, него нездраве и рабатне тако да човека страх ухвати и кад их погледа, а камо ли да живи у њима! А ено Бугари сад опеш уписују у својој земљи 28 милшјуна дин. зајма за подизање основних школа !

И према свему овоме наша врховна и просветна и државна управа понаша се равнодушно — отаљава администрацију, пише расписе и издаје похвалнице за школу заузимљивим председницима. Садашњи министар просвете почео је нешто да ради за унапреЂђење просвете, али за основну школу, где је помоћ најнужнија ништа! Па и оно што је почео, радио је без довољно енергије и почео је неприродним путем — озго. Почео је са преустројством

министарства просвете и гимназија, а основне народне школе оста-

вио је за најпосле. А требало је радити обратно: прво добро уредити основне школе које непосредно шире просвету у народу, па

ове друге, којима основне за основ служе.

Ето то рђаво стање наше просвете у опште, а основне школе на по се, тај нерад за народно просвећивање, учитељи и учитељице јавно су констатовали на својим зборовима 4. фебруара ове године, казали шта треба да се уради, и изнели пута и начина како да се то стање наше основне школе поправи. И — ако ко хоће да их послуша — биће од овога лепих и брзих последица по нашу просвету, безусловно и неоспорно потребну за наш државни национални напредак. Основна настава и просвета у народу одмах ће поћи ве-

ћим и сигурним кораком напред.

Ето зашто ми тај дан уврстисмо у знамените дане — што верујемо у повољне и значајне резултате његове. Оглушити се о радове ових зборова био би грех према народу. Прихватити његове предлоге биће неминовна корист по ову земљу. Ко не види да ово није учштељско него државно и народно питање, плиткоуман је. Зато и наводимо ове Христове речи: „Ко има уши да чује, нека чује“.

А сад да одговоримо онима с конзервативним гледиштем, који се с чуђењем питају: Што се учитељи буне, што протестирају» Зар министар просвете, влада и народни посланици не знају како је

стање у нашим основним школама, него да им учитељи кажу 2! Зар

31“