Učitelj

ФУРЈЕ —- ТОЛСТОЈ — ПИСАРЕВ 579

могу тећи назад, а вуци не могу постати овце, једино само под. утицајем добрих речи.

Као и Фурје, Толстој је још почетком шесетих година окренуо; леђа свеколикој њему савременој педагогици. Његова критика т. 3.. народног образовања на Западу нејлепше илуструје сву ефемерност и лицемерност Запада. Та критика, написана без мало пре по столећа, ни најмање не губи од своје дневне срдње. И ми смо уверени, кад би Толстој сад у ово време још један пут путовао по: Француској, Швајцарској и Германији, да би он сасвим тачно лоновио све ово исто са ових страница о народном образовању, што. је још у младости писао. И данас, у почетку ХХ века, он и даље тврди, да је државна школа „по позиву народна“, да она показује: само наркотичан утицај, и да „што год даље живимо, школе не. постају боље, већ горе, — горе, у смислу онога новога образо-. вања до кога је достигло (образовано) друштво;“ другим речима,. да се пропаст између овога друштва и радничке масе повећава не само у материјалном, већи у умном погледу. Толстој се као и, Фурје, негативно понаша према Песталоцију. Он, слично Фурје-у, захтева апсолутну слободу детињег развића. Прочитајте закључак. чланка: „Ко и код кога да се учи писати“, па ћете тако наћи то: исто веровање и страхопоштовање односа према „безусловној хармонији“ детиње природе. „Ма како да било неправилно развиће“ детета — читамо тамо — увек у њему остају првобитне црте хармоније. Но ми смо тако уверени у себе, тако фантастички предали к лажноме идеалу одраслога савршенста и тако смо тврдо уверени у своју моћ да их поправимо, тако мало умемо схватити и ценити првобитну доброту детета, да брзо, што може брже, распаљујемосве оне неправилности, које нам падају у очи, исправљамо лете... Васпитање квари, а не поправља људе. Што је дете поквареније,. то га мање треба васпитавати, то њему све више треба слободе...“! То исто, само другим речима писао је и Шарл Фурје пре четири. деценије. Најзад је подобно Фурје-у, Толстој придао првостепену важност пракси над теоријом, суделовањем дечјем у друштву одраслих и њиховом продуктивном раду.

5 Као што се види, ексцентрична оригиналност седога филозофа (одриче сваки

значај и моћ васпитања, пледирајући својим идејама, попут Русо-а, да се „вратимо у

"шуму, те да постанемо људи“. Поштујући старост, дивимо се тако углађеном хумору

његових идеја, које и поред свега тога, не могу потрти опште признати принцип:

„оно што је болесно мора се лечити“; „само васпитањем човек постане човеком“. Пр. прев.