Učitelj

598 УЧИТЕЉ

„Ако имамо на пр. седам различних објеката (седам тачака...), онда нам је могуће констатовати тај број само бројењем, т. ј. сукце“сивно..... При томе морамо претпоставити да раније фиксиране тачке остају као перманентни садржаји у свети све док се не продуцира и последња седма тачка.“ Дакле те тачке, ти садржаји „остају као "перманентни“ у свести, па ипак Г. П, вели, да ми „морамо закључити (|), да је ово фиксирање њено као седме ствар сукцесивног "бројања, морамо дакле закључити (!), да постоји сукцесивна мно"жина момената, да постоји времени ток.““ Дакле престава времена постаје по г. Петронијевићу несвесним „одн. полусвесним“ закључивањем које је, иначе, по њему немогуће. Јер и даље вели г. [: „Перманентно одржавање избројаних јединица при образовању пре"ставе времена не сме се идентифицирати са тако званим примарним сећањем“ 3 већ је то — закључивање! Г. Петронијевићева теорија није ни нативистичка ни емпиристичка, дакле није — психолошка. За то г. П., најзад, с правом упућује на своју метафизику, јер он, као што смо видели, и не испитује преставу времена као ствар искуства, као предмет Психологије, већ као некакав појам, који постаје тек врло компликованим путем, — бројањем. Г. П. брка непосредно опажање времена, т. ј. стварно, директно опажено психичко време са већим временима, која ми, наравски, не можемо „опажати непосредно већ морамо реконструисати у мислима.“ Бројање, којим по г. Петронијевићу постаје престава времена. само је једно од многих — индивидуално различних — помоћних срестава за ту реконструкцију, за тачније оцењивање времена. Зар је, најзад, "бројање прешпосшавка времена а не обратно: време прешпоставка бројања» |

Колико је конфузна ова партија о времену, види се из тога, што г. П. говори о „непосредној престави“ времена. Каква је то непосредна престава времена, кад време постаје тако посредним путем (бројањем), шта најзад, у опште значи небосредна престава, — не може се знати. Исто је тако немогућно знати, како г. П. "може говорити о „Привидној психичкој садашњости“ и објашњавати нам „илузију Исихичке садашњости одн. плузију непосредног опа"жања временог ока“, кад је по њему основни принцип Психологије — Дринцић неплузорности свести» Најзад, колико је нејасна г. Петронијевићева „теорија“, видеће се најбоље из једне једине његове реченице, у којој он, изгледа, и Шшврди и сџори опа"жање временог тока. Ево те реченице: „Кад год нам се (на име) чини да непосредно опажамо сам распрострти (!) времени ток пси-

1156: 2 Те стр. 211. У 6

Ерђпоћацз, о. с., 5. 497. Ебђпоћацз, 0. с 5. 502. Осн. емп. Пе., стр. 212. Тр стр. 218:

5 фор њ