Učitelj

642 УЧИТЕЉ

да се непрестано у васпитању примењују сва три средства, само што једна претежу у једном а друга у другом случају. При свему се том тежи, да васпитна средства чине /единство, које опет условљава јединство у васпитању, а то је идеал, за којим без сумње сви васпитачи теже.

#

Све ово што смо до сада говорили о васпитном циљу, каои средствима помоћу којих се исти остварити може, било је потребно ради јасности саме расправе. А сад пређимо на главну ствар.

Из претходног одељка видели смо да научна педагогика и наставу убраја у васпитна средства. Но треба знати, да тек од Хербарта настава добија васпитни карактер. Тежња његова, да и наставу стави у службу васпитању лепо се огледа у речима: „Не признајем васпитање без наставе, ни наставу која не би васпитавала“. Па у чему се огледа васпитни утицај наставе» Како и под којим условима може настава остварити васпитни задатак» Да бисмо то питање решили, треба да видимо да ли постоји какав однос између воље и интелекта — знања. Јер, пошто се настава састоји у давању извеснога знања, то пронаћи однос између воље и истог, значи видети колико и како настава може утицати на развитак воље. Ради тога морамо се обратити психологији, као науци која испитује тај однос. Односно тога у психологији постоје три гледишта. По првоме гледишту вољину акцију не условљавају никакве чињенице. Воља је духовна моћ — снага која се развија сама од себе. Спонтаност је по томе гледишту главно обележје постанка воље. Заступници другога гледишта тврде, да се воља не јавља спонтано, већ да се иста условљава оним душевним стањем, које се назива осећањем, из кога воља управо и произлази. Осећања су по томе гледишту примарне чињенице за појаву воље. И најзад треће гледиште, истина признавајући факт да се воља не јавља. спонтано, сматра да су представе а не осећања примарне чињенице за вољину акцију. Но заступници тога гледишта тврде још и то, да се уз представе јављају и осећања која само имају

утицај на интензитет вољине радње. Према томе представе имају _

апсолутну а осећања релативну вредност за појаву воље. Пошто ово гледиште садржи у себи највише истине и разлога, то је оно и усвојено као тачно. Дакле, без представе нема воље, какве су представе као мотиви таква је и воља, а да ли ће вољина радња бити слабија или јача, зависи од осећања с којима су представе

Д 3 ј