Učitelj

ПОЛОЖАЈ ПЕДАГОГИКЕ У САДАШЊОСТИ 639

версалитет и подобност прилагођивања, и ингенијум, који кипти досетљивошћу, — свака научна инструкција отказује послушност и мучно смишљено коришћење теориским правилима остаје бедна, већином безуспешна помоћ у невољи. Практичноме педагогу, баш ако је и темељно изучавао психологију, потребан је проналазачки дар, којим он тек ствара мере и помоћна средства, што су у сагласности са ресултатима науке, цео унутрашњи склопљени ток наставе; за њега није довољно, ако зна, да се са дететом мора поступати према његовој психичкој особености, он мора умеша да шо чини.

Као што изучавање науке о младежи није већ вежбање у на, стављању и васпитавању, исто тако њен систем није већ систем педагогике. Већ вековима сабира се благо од чињеница васпитања, начина и путова, како да се с планом утиче на дете у развијању; велики педагози су нарочито издашно дали своје прилоге за то. Основне мисли о целини васпитања и његовој задаћи — као на примар васпитање као развитак продуктивних сила у детету, као образовање његово у заокругљену личност, као надгледање самообразовања, — о поступности у васпитању — као на пример код Платона у 6. књизи његове Државе, Хербарт-Цилерови формални ступњеви, новија схема схватања, прерађивања, израђивања и излагања или памћења, понављања, проширења, — о дисциплини и средствима за одржавање реда, о току наставе у појединим предметима — као на пр. ограничавање властите школске науке, принцип концентрације у настави, разне методе за настављање и учење — све ове творевине од мисли су за педагога и педагогију од основне важности, а не могу се стећи у студији спонтанога развитка детета. Педагогика је баш у првом реду наука о смишљеном утицању на младо развиће, претпоставља знање унутарње везе међу могућним утицањима и пролази кроз непрекидно изналажење све других и других основних планова им средстава за утицање. А доиста је тачно, да све утицање подлежи и психолошком посматрању, да се при том мора обратити пажња на појаве у настав нику као и у васпитанику, али исто је тако извесно — што се данас под владавином психолошкога начина мишљења чешће превиђа — да рад наставника као и ученика треба да се управља према предмету и сврси, а не обратно. Тако систематика садржаја, тока и средстава образовања као и централне задаће педагогике, коју управо ваља тако назвати, треба да траже више уважења