Učitelj

:342 УЧИТЕЉ

деци, заједничко. 10 је закон јавне наставе, сваке колективне наставе — закон који излази из саме природе ствари — а то је, да се занемари оно што је код ученика особено и индивидуално, а да се обрати на ону партију, по којој се они сви наличе, да се организује, једном речи, с обзиром на осредњег ученика, једног типског ученика. Дакле, тај ученик — Тип, тај осредњи ученик, јесте Емил. "Треба ли се чудити што се васпитање које му даје Русо, слаже тако тачно са условима јавне наставе.) Хоћете ли доказа да никада план васпитања није био мање романтичан, поред спољњег изгледа и свега онога што се је говорило, од овога Русо-а2 Наћи ћете га у том факту, што је све

оно што је битно у педагошкој доктрини Емила прешло,

од револуције наше школске установе и никако није пре «стало да постоји. А човек ће се о томе боље обавестити, кад будемо изнели ову доктрину. Али, зар се не види још сад, да су принцип неутралности, респектисавати и будуће "слободе детета, његово право на образовање, општа и ч0вечанска култура имајући првенство над професионалном забринутом предрасудом прво место да ли васпитању мо ралности и т. д.о Једном речи, ови принципи који су инспирисали јавну наставу у ХИ веку, произашли су директно из Емила. Ево дакле једног плана васпитања, који се назива утопистичким и изузетним, добар највише за кра-

љеве синове, чија се суштина увлачи у стварност и про-

5) Нека нам се н чини примедба за Русово тврђење у почетку Емилса, да -треба „бирати између човека или грађанина; јер се не може образовати у један пут и једно и друго.“ То је фантазија, која циља на његову епоху и „оне смешне установе што се зову колежи., Он се сам побринуо да уклони контрадикцију. „Природно васпитање, какво хоће Русо да установи, састоји у „унутарњем развијању наших способности и наших органа; оно је дакле спонтано потребно, и ми једино што можемо против њега“, то је да му се не противимо. Да би ставили „људско васпитање“ или јавну установу, „једино над којом смо ми господари“. у хармонију са природним васпитањем, једино је средство да моделишемо ону по овој, да „до- | дамо“ прву другој. Ова радња није увек могућна, нарочито кад се друштво, својом организацијом, својим обичајима, духом, удаљава од природне простоте. Али, у једној „отаџбини“, у једном стану заснованом на друштвеном уговору, то јест организовано тако да поштује природну слободу и једнакост, јавна настава би са мало муке сачувала репродуковала и чак усавршила карактер природног васпитања. Двоструки задатак, који се предузима, „да се човек васнита са себе“ и „да се васпита за друге“ био би уједињен у један, и „уклањајући људске контрадикције уклонила би се једна велика препрека његовој срећи.“ Онде се разуме, како и зашто се доктрина природног васпитања Емила могла остварити, понеким од његових главних идеја, у нашој школској настави само оног дана кад је друштво француско поку„тнало да се организује по захтевима природне слободе и једнакости.