Učitelj

528 УЧИТЕЉ

кретљивост. Такви случајеви моторичке афазије су чести. Исто тако може, при повреди другог једног места у мозгу, да се изгуби способност за писање а да остали део говора ничим не буде окрњен. Ова су места с правом означена као моторички центри за које није потребан никакав директан спољашњи надражај.

Разумевање речи и читање везано је свако за своје место. Та су места названа сензорички центри. Њихова обољења изазивају сензоричку афазију и алексију.. Она до сада још нису тачно локализована. Појмљиво! Разумевање говора састављено је од способности разликовања боје гласова и звукова, примећавања висине говорне мелодије, ритма, схватања трајања гласа, и најзад посматрања говорних покрета. При томе, дакле, у питање сасвим различне чулне области. Сензорички центар мора да је много више распрострт од моторичког центра, јер сваки човек више слуша но што говори, као што више чита но што пише. Он говори само својим индивидуално одређеним, сразмерно уско ограниченим начином (нпр. његовим темпераментом одређеним ритмом, и одребеном висином гласа); он пише само својим одређеним рукописом али он слуша речи најразличнијег изговора и чита најразличније рукописе. Оболења сензоричких центара, насупрот моторичким, тежа су, и за нас је најважније откриће, да су моторички центри од њих зависни, и да ремећење сензоричких повлачи за собом ремећење моторичких центра“. Као што исказивање базира на по-

1 С. хоп Мопакол, пом. дело, стр. 588. „По месту ограничен сензорички говорни центар не може егзистирати стога, што су и психолошки саставни делови

изговорене речи врло. компликовани. Ту сва чула дају компоненте, а осим њих и.

анатомско физиолошки и просторни фактори (гласови итд).

Стр. 590. Ми смемо претпоставити местимично ограничене центре за примерни акт слушања (улазно место за пројекциона влакна из примерних акустичких центара, која (влакна) покрећу звучки таласи) дакле једну слушну сферу, али не сферу за изговорене речи у смислу једне ограничене површине на мозгу за постојеће слике сећања или један сензорички говорни центар.“

Што ћемо ми на супрот томе и у будуће задржати изразе „сензорички и моторички центар“, то ћемо чинити само због пластике израза. Ми при томе не мислимо неко одређено место у мозгу, већ делатност која му се приписује; суму перципираних изговорених речи и њихових слика сећања и суму говорних покрета и њихових представа.

2 К. моп Мопаћолу, Егоеђ. 4. Рћузћо!. стр. 552. „Спонтано говорење било је у свим случајевима јако нарушено (говорили су тек неколико реченица и то парафрастички), код још тежи случајева било је ограничено и спонтано писање; напротив у неким случајевима било је донекле сачувано разумевање писма.“