Učitelj

УЧИТЕЉЕВ ВАНШКОЛСКИ РАД 559

Сократ иде још даље од тога. Он вели: „Све је то лепо кад људи својим занатима један другоме могу помоћи нпр. затреба ми кућа ја ћу звати дунђерина, затреба ми обућа, зваћу обућара итд. али кад затреба да муж живи са злом женом, син са шкртим оцем брат са дурновитим братом, сусед са рђавим суседом, каквог ћемо онда мајстора тражити да нас научи како ћемо живети» Шта је важније од тога: или живети лепо са женом, или имати лепе чарапе Човек може набројати звезде; може упознати све травеи минерале, али како треба живети с људима то не може да дозна, док прво себе не упозна. А то је најтежи занат познати самога себе и научити се живети с људима и чинити им добра. Да би човек могао живети с људима лепо, треба да их воле и да познаје њихове потребе. |

А како може човек волети људе и радити на њиховом добру кад је он пречи сам себи. У данашњем материјалистичком веку та је девиза најревносније прихваћена у свима сталежима. Због ње се они удружују, због ње се боре, протествују, штрајкују и у опште због ње постоје читава удружења и установе. И што више идемо напред то она све више расте и омета правилан рад. А ево од куда то све долази. С развитком просвећености и цивилизованости развио се и укус за бољим и удобнијим животом. А бољи и удобнији живот тражи већа средства. То је довољан, разлог па да народно просвећивање скрене с правога пута, јер је материјализам, који је обузео све сталеже створио једно неодређено стање у друштву. Свуда се осећа нека пометња, неко опште незадовољство, нека загушљивост и магловитост, али одушке ни с које стране. На место тога стоји само осујећеност, обмана, разочарење. Свуда се осећа потреба за променом таквога стања али нико не налази начина како да се разбистри та замућена атмосфера и да се уједине, или бар зближе стотине разних погледа на народно просвећивање. Просвећујемо се, трудимо се да се боље просвећујемо, али никако не излазимо из тога стања, у коме има много накупљеног азота, треба се постарати за кисеонике....

Дошло је поред тога још нешто горе и жалосније. У тој општој забуни и пометњи ауторитет је спао на најмању меру. Ду земљи у којој нема ауторитета, нема ни међусобног утицања. Ту може да буде међусобног обмањивања, заваравања и свега другог, само не правог напредовања народног. Кад ђак не верује свом наставнику, кад Хришћанин не верује свом свештенику, кад народ не признаје и не уважава своје вође, онда они једне друге могу