Učitelj

ОПШТА ПЕДАГОГИКА 837

других ученика или оних лица који се једновремено с дотичним испитују. При оваквом упоредном начину тежи се да се одговори захтевима правичности у односу према другима; на тај начин у несрећној години (случај>) може вишу оцену добити упоредно слабили рад. Но може се имати на уму и сама личност с њеним индивидуалним особинама, способностима, вредноћом, расположење итд. При овом индивидуалном оцењивању истиче се захтев чувања правичности односно субјекта. Ако ово испадне за руком, онда се помоћу оцене постиже васпитно утицање.

Помоћу овакве оцене могуће је подићи самосвест у плашљива ученика, ободрити стидљивога и побудити на рад споријега; могуће је утицати против славољубља и надмености, поставити границе самохвалисању, наградити трудољубље, подићи дух код очајника итд. На против, може се често посматрати, како оцене, које не узимају у обзир ове или оне индивадуалне особине, могу штетно утицати на интелектуално и етичко развиће и доследно припомагати снижавању разредног успеха. На тај начин излази, да индивидуални и педагошки начин оцењивања никада не треба потцењивати, и да га увек треба узимати заједно са упоредним и статистичким методама, докле год постоје оцене и испити у васпитним заводима. .

Но баш и да узмемо у рачун све начине оцењивања, последњи ипак не може бити назван објективним. Познато је, да показивања научних апарата, а следователно и њихов рад, потребују извесне коректуре, јер обелодањују извесне изговоре погрешака. Ови последњи тражени су усрдно зато, да би што је могуће више ослабили њихов утицај. Сатистика, упоредни и индивидуални начин, и свака њихова комбинација такође имају своје изворе погрешака, које смо већ прибележили и чију штетност по могућству треба отклањати при сваком оцењивању и испитивању. Но практика је још веома далеко од задовољавања овом захтеву, па га и не може задовољити. Овде се такође отвара за теорију и практику 3а6орављено, готово необрађено поље педагошких испитивања. Оцењивање праве радне способности, особито радне способности детета које се развија веома је тешко и можда представља најтежи педагошки проблем у опште. И кад се оцене и испити ипак продужују вршити с великим уверењем, одсуством сумње и често с површношћу, то узрок овоме треба тражити у сили традиције и недовољном разумевању психолошких и педагошких правила. Учитељи и ин спектори, који дају оцене, а такође и дидактика, која има на уму