Učitelj

1088 УЧИТЕЉ

— говорио си јој да не брине, притулио си своју стрепњу пред страхом и зебњом материном, обнадио си је на твој срећан повратак, и она те је испратила са благословом са молитвом и са пуним уздања „Збогом пош'о, сине!“ — Рекао си: „Збогом сејо!“ — и она те је испратила отпоздравом: „Због брате мили!“ — Рекао си сину да ћеш му донети нешто лепо, пољубио си га и опростио се:

„Збогом Брано, збогом чедо!“ — и он теби: „Збогом бабо!“ Рекао си и нама: „До виђења!“ — Па којим поздравом сада да се поздравимог — Којим речима да те дочекамо при оваком твом

повратку са разбојишта, са попришта наше победе али и твоје смрти» — Камо мајци сина» Камо сину радосни поклон, камо загрљај и пољуба, камо му је отац — Зар место свега тога — кости размрскане !7 —

Којим речима да те дочекам, а којим да те испратим вечној кући, кости земљи а душу царству небесном, царству лепоте и сјаја, камо ће вечни мир благовати2г — Да ли да те дочекам срцем и душом твоје старе мајке; да ли осећајем и сузама твојих сестара и трпљењем твога брата; да ли ревиношћу и неразумевањем страшне јаве твога маленог, нејаког сирочета ; да ли ћу душом мојом сопственом, срцем твога друга из младости, твога друга по служби, по невољама учитељским> — Да ли да прегледам по прошлости и откривам драге наше успомене» — Да ли да преврћем листове по књизи твога живота и да читам: био је добар сини брат; нежан супруг и примеран домаћин; благи брижни родитељ; искрен друг; угледан учитељ; вредан посленик на сваком корисном послу; ваљан грађанин; одушевљен војник и официр; био је поштен, честит и увек скроман човек

Да ли да оплакујемо твоју рану смрт» — Не! Бојимо се да те не вређамо, јер ти си пао и живот положио на најчеститијем месту, на месту где Бог народима суди и правду дели.

Па ипак ја не могу да не зажалим што те нема жива међу нама данас, кад треба народу радити на послу који брати а не разбраћује, који грли а не отура, који диже дух и свест народну, који ствара морал и карактере, који зајемчава истрајност и победу коначну, тј. да радиш на народном просвећивању. Твоја смрт нанела је основној школи — и онаао јадној и од свакога занемареној — знатан губитак.

Али, туговати не значи и помоћи. Бог, који је овако пресудио наћи ће утехе свима твојима, а ми ти на растанку кличемо:

Слава ти! и вечан ти помен!

Мил. ВУЈАНАЦ