Učitelj

ФЕЉТОН 1049

срезу. И он пошао да ме зове на вечеру. Њихове су вратнице једне до других. Погледам: читава варош од вајата и разних зграда и у једном и у другом дворишту. Готово се споречкаше око мене, коме ћу бити гост. Ја одох Петровићу, јер ме је први позвао.

И данас се чисто с тугом неком сећам тих старих задружних домова на селу, којих данас нема, као што нема на селу више ни ондашњег живота, који кад год беше. Сећам се оног лепог обичаја гостољубља, које је лако било испуњавати, јер беше свега и свачега доста, оног древног патријархалног живота у коме видиш колевку предања и народних обичаја, видиш дух народа, видиш све оно што је битно, што је очувало његову индивидуалност кроз векове. А вредело је вала бити и гост у таквој задружној кући у она времена. Један обичан ручак или вечера за госта не би данас окадили човека бар без 20—80 динара.

Вратнице нам отвара млада као вила. У дворишту нас очекује стара, мати домаћинова, са оним блаженим осмејком гостољубља, које је Јанко у причама својим давно насликао. Ту су снахе с чистим белим убрадачима, и девојке једрог лица, с нискама дуката на врату.

Улазимо у конак и седамо у „оџаклију“ за дугачак двокрилни сто. Једна од девојака доноси послужење. Две три млађе снаје дворе крај стола. Мало по мало искупише се сви старији чланови задруге и из суседства дође неки ИМ кошчат сељак, сиротињски одевен; али одмах падаше у очи да има у себи нечег од оног што је загревало душу свију ондашњих слободњака у Србији. Како сазнах то беше трибун сељачки у овоме крају. Причаху ми да је као политички борац носио окове и био пред преким судом где је се јуначки држао пред судијама, и да је путем помиловања · изнео отуд живу главу. Из разговора са њим видех да је то човек: који чита не само новине но и књиге. Примао је и један часопис.

Прочитао је све што онда беше изашло из пера Светозарева и -

Пере Тодоровића. Отвори се жив разговор у коме Радоје даваше највише материјала. Беше ту, однекуд и један земљомер, сељак, који је свршио ратарску школу, бистар и интелигентан човек. Он је се препирао с Радојем. Са политике пређе се и на сеоске прилике. Људи као људи! Беше и оговарања. Неко причаше до душе не од укућана, о задрузи Попадића. У њиховој задрузи, колико има у држави партија, толико има задружних старешина. Са променом у државној управи и код њих је промена у задружној управи. Три партије, па три и старешине. Кад је чија партија на влади,

УЧИТЕЉ -67