Učitelj

502 Учитељ

живом примамљивом раду. Они не малаксавају духовно од свог рада, он их не тишти, већ шта више ови га траже, пошто им је он потребан као стимул за интензиван духовни живот. Што опет изненађује: разилазећи се не постају сиромашнији, већ богатији и то сваким даном богатији и љубављу и разумевањем живота и душе човечје. Они с годинама не старе, већ као да постају млађи. Деца као да их задахњују својим младим, свежим расположењем.

Деци је добро у таквој школи. У њој лакше дишу и дглеко су од свега ружног, вулгарног, од „задаха и прашине пијачне“, од шума и гурњаве по улицама и од свега онога што развија рђава, груба и ружна осећања. Кад заврше учење и ступе у живот она постају носиоци оних принципа лепоте и чистоте, којима су били прожети за ·-све време проведено у школи. Она су проткана овом атмосфером и ма шта да раде и куда било да иду она ће ширити ову атмосверу. Од овакве деце постаје топлије и светлије у животу.

Аутор, причајући о томе с каквим је расположењем често долазио у школу, вели: „Често сам осећао, као да ме је сила сунца облила као киша и кад сам долазио у школу, ја сам се стресао и све ове ове златне капљице попрскале су младо друштво.“ Он је прожман зрацима живота и тај живи живот уносио је у школу и његовим зрацима загревао срца својих младих слушалаца.

Он и зна и осећа, да савремена школа убија живот, да све покрива слојем школске прашине и да под тежином сувопарних и непотребних књишких знања умире живо осећање и вене свежина младости. Он хоће да отвори широм све прозоре, да би животворни ваздух са сунцем ушао у све школске одаје. Више, много више сунца!

„ја се нећу смирити, кличе он, пре него се све школе преобрате у стаклене дворце, пуне цвећа, музике и сунца.“ ·

Аутор је свестан, да је сада у школама мало од свега овога. Тама, досада и безживотност царују у њима. Он хоће да са. свих страна унесе у школу што више живота и сунца. Заиста он тако воли школу! Њему су тако драга сва ова деца, која га очекују сваки дан на предавањима Седећи и код куће у својој соби и шетајући по градским улицама, он као заљубљен увек мисли на своје ученике: „Шта ли сада радег О чему