Učitelj

Педггошки преглед 503

мисле2“ Он их је све проучио, разумео индивидуалност свакога од њих и саображава се са укусима и наклоностима свакога посебице. Он међу својим ученицима има и песника и музичара и скептика — филозофа и резонера — моралиста. Он даје свима могућност да се отворено изјасне; он поштује свачије мишљење, пошто жели, да се сваки развија у свом правцу, да сваки постане оригинални носилац својих идеја. Он захтева од њих само искреност, простоту и срдачност. „Послужи се својим микроскопом, Штохелхајме; читај моралне поуке Шпербере — само не заборавите живот, тако пише аутор о себи мислећи на своја два ученика „енергичне реалисте, противнике Платона, учитеља идеја...“

Будући потпуно искрен према својим ученицима, он је заслужио њихово потпуно поверење. Они му откривају своју душу. За њихове се спорове живо интересују. Кад у саставима отпочне полемика између „реалиста“ и „идеалиста“, он пада у одушевљење. Заиста, они и мисле и осећају и радују се и негодују — једном речју — живе! По ауторовом мишљењу дечје спорове не сме да решава ауторитативна реч учитељева. Он хоће, да она своје погледе и укусе самостално израде, у другарским разговорима и споровима. Он само не дозвољава грубости и не признаје — неискреност. Боји се развића књишког и шаблонског мишљења. Највише цени јако и искрено осећање и истинитост. Не импонује му несамостална мисао, па била она и умна и правилна. Изражавање нечег што није било, нечег туђег, што се није преживело — није му симпатично и подсећа га на лаж.

Оно о чему учи своје ученике, има за њега у толико вредности, у колико је то елеменат, који дражи активност ума и живот душе, а никако нешто с чиме се морају служити ученици. Необично му је пријатна мисао кад зна да ученици оно о чему им говори или-о чему им је говорио с љубављу и одушевљењем — не примају за апсолутну истину, већ само за символ личног мишљења и искреног осећања. „Боже мој — вели аутор — сећајући се једног свог драгог малишана, ето "имао би толиког сина, као што је овај Ерих Танбергер! Што би то била срећа! Ја се искрено радујем кад помислим да ће моје речи бити још дуго у сећању ове лепе главе, да ће његове голубије очи увек гледати у даљину и сећати се часова младости!