Učitelj

Ђ. Даничића Мисли о Буквару 707

„Једва једном — пише Даничић — добише Срби у Аустрији источне вјере нов буквар. Дјеца су њихова учила до сад читати из књиге која није била писана ни писмом а камоли језиком којијем они књиге пишу.“ Из тих се Даничићевих речи већ види како се у букварској настави лутало још и четврт века после савршенства које је нудио Вуков Буквар. Одмах за тим Даничић додаје како за то зло Срби не могу кривити никог другог до само себе, јер су у упргвљању својим школама имали толико слободе да су се зла лако могли опростити. Али они не само да нису тога чинили, него су се, из бојазни од реформе која се озго препоручивала, збијали све у чвршће редове који ће старо зло чувати „као највеће благо.“ И у томе се Даничић показује Вуковим учеником: Вуку је напредни рад, као што се зна, ометала понајпре црквено: просветна власт српска, која је против њега често, врло често, позивала у помоћ државну и народну силу.

Платонов је Буквар ипак значио напредак, ако не чим другим а оно тим што је био први признати буквар за учење српског језика. Штета је била само у томе што тај, једва већ једном добијени буквар није донео сва добра која су се могла очекивати, А која су то добраг На то питање Даничић одговара:

„Добријем букваром мислим да треба учинити ово троје: 1) да дјеца науче читати књиге својега народа, 2) да шо науче шипо прије, 3) то чинећи да почињу „јачати духом.“

Ове су последње две речи Платонов израз, јер је он ради тог „јачања духом“ и написао тако волуминозни буквар пет пута пространији од буквара Вукова!

Али како у српској књижевности тада не бејаше једног признатог правописа; како је најнапредније, и једино исправно, гледиште на ту ствар било највише гоњено — настало је уопште питање још крупнијег значаја: не само којим правописом него уопште којом буквицом треба да буде написана оваква књига Даничићев је одговор и ту готов. Он вели оном „којом се пишу књиге у онога народа којему је буквар намјењен“ А ако у том народу, односно у његовој књижевности, има више буквица2 Онда нека Буквар ученика научи свим тим читањима... „Као што је — разлаже Даничић — у буквару на крају додано неколико листа, да би дјеца научила зитати црквене књиге, тако је ваљало додати барем врста неколико