Učitelj

96 | УЧИТЕЉ,

Друго изненађење за нас био је један његов подужи чланак о букварској настави у „Учитељу“. Тада се видело да ов није само добар учитељ него и научар! Чланак, којим је показао сву дубину његовог размишљања и проучавања букварске методе и који му је дао за право да напише један буквгр. Али, благодарећи ћивтизму наших издавача и његовој превеликој скромности, он то није доспео да оствари.

Треће изненађење учинио је он својом књигом: О болестима воље, превод од Рибоа. Дотле нико није ни знао да он зна француски. А по прочитању те књиге сваки је могао ви-. дети да он не само што познаје француски језик него и да га врло добро зна. Та књига којом је писац показао свету, да зло у свету или управо леност, не постоји случајно, него да оно води своје порекло тамо негде у центрима мождане коре и да постоји читава скала између гениализма и идиотизма у раду; та књига, дакле, представља једну капиталну вредност у нашој педагошкој књижевности. Јер само прочитавши њу сваки ће васпитач знати на шта треба обратити пажњу у погледу развијања саморадње и радљивости код омладине.

Толико само, па је довољно било да Министарство ни мало не размишља о његовом избору за надзорника, онда, када је то друкчије вредело и када се тај избор ценио! И године 1913. он одлази за надзорника у Битољ, где га на послу и смрт затиче!

Пре десетак година беше добио дозволу да може променити службу због слабога здравља. Друг Рајко Мићић пише му: Радујем се што се ослобођаваш школске прашине, али жалим што школа губи једног капацитета свог. Убрзо му он одговара: Решио сам се да останем до смрти у школи. И то је остварио! Пред овај рат спремио беше све за покретање листа: „Основна Настава“, али рат и после болест и то му не дадоше да оствари.

Само то и да ништа друго није урадио, па је много од. једног учитеља. Добар учитељ и добар надзорник могу многи да буду, али оно што је Вемић дао то не може сваки. Зато га ја убрајам у ред наших великана учитељских и његову смрт оглашавам за наш велики губитак!

Увек скроман и више него што треба, држао се једне 12визе: ради и дај што можеш дати, а не грди ничији рад. Тим самим што си дао нешто, боље од другога, ти си постигао више него онај што грди. И као такав је истрајао до краја. Он у свом речнику није имао ружне речи ни о чијем раду, а свачији рад. ма и најмањи, високо је ценио.

Вечна ти слава драги друже Владо!

Сретен Динић,