Učitelj

Експериментална Психологија кго природна наука 109

разуме се, код овако префињених чињеница уопште могућно. После свестрано утврђених елемената и мање комплексних чињеница лако ће се прећи на изучавање сложених чињеница, појава, функција. Радећи тако, психолог тежи и ствара науку ради науке, ви по чијој поруци, ви по чијој жељи, истражује објективно без обзира што ће и колико ће коме користити. Пеихолог слуша ламентирање педагога, медицинара, јуриста, индустријалаца, криминалиста.... због спорних питања у дотичвим областима рада и у колико му стоје на расположењу средства, може им притећи у помоћ, али зато не напушта свој главни посао — тежњу ка решењу проблема психичке конституције: и у овом практичном послу, нпр. кад јуристима помаже у ватреној дискусији која је правилнија теорија за квалифицирање деликта, теорија воље (само поступак) или шеорија представе (знање), он то чини као стручњак по дужности, трудећи се увек да и у томе за Психологију практичном послу пронађе узгред ако је могућно извесне нове чињенице и нове законе који могу бити и универзални. У дискусији ових теорија јури сте нпр. убрзо изгубе свој терен и већ се нађу на туђем домену рада, и онда је неминовна дужност психолога да струч њачки интервенира.... Али ако би се психолог предао искључиво решавању чисто пракшичних питања, Психологија би била изгубљена и њен би главни задатак — целокупно испитивање душе — изостао. Зато психолог има да ради поглавито свој посао, а сви други около њега, у колико имају везе с његовим радом, нека се служе његовим резултатима и методама, онако исто као што хемичар ради независно на свом послу, не водећи рачуна на свом послу, не водећи рачуна што ће се тиме богато користити технолог и техничар. Што се респективни радници служе методама и апаратима Експерим. Психологије, то може само служити на част науци одакле су позајмљени. Оно што је нпр. технолог и техничар према Хемији, то је нер. педагог, јурист, медецинар, криминалист.... према Психологији..

3. Питање да ли психолог треба да улази у научно истраживање са извесним филозофским предубеђењем, за нас је питање ван дискусије. Експериментални психолог мора да улази "у домен свога рада тако рећи (абша газа односно филозофских гледишта: он не сме унапред да узима за полазну тачку извесне израђене мисли из Метафизике и да на тај начин себе