Učitelj

Књижевни преглед у 505

за моралне поуке“; он зна да „и најбоље измишљени и лодеашени примери не могу бити толико утицајни као примери из стварног живота“; он хоће само ове последње и због тога мисли да своје излагање може назвати „чисто реалисттички начин етичког учења“ (стр. 17). После овако енергичне. ти одређене изјаве ја не бих смео да не верујем у неподешавање изнетих примера, па чак ни оно на стр. 43. Али мени је писац указао и нарочиту пажњу, узев два примера, који су "били у непосредној вези с мојим „стварним животом“ и на које он —-како изгледа —- нарочито полаже. Без намере да тизвучем циглу, коју сам на тај начин нехотично уметнуо у „Милошевићеву научну зграду, ја ћу се задржати на једном од тих примера већ и због тога што ми ту М. не може одрећи познавање. |

На стр. 41 наводи се како је управитељ једне учитељске ашколе успешно по „средњој мери“ изгладио сукоб, који је постао између наставника и ученика због једне колективне представке ученичке. Ја сам био онај наставник, који је од управитеља (писца Етике средње мере) тражио да казни једног ученика зато што и после једне опомене није престао да ларма у ходнику пред вратима учионице, у којој сам држао час и што је после друге опомене био заузео држање какво имају улични васпитаници. Моје је тражење било најпре усмено, али је управитељ тражио писмену представку. И ако ми је то "било чудно, ја сам му је поднео. Он је онда позвао ученика и рекао му да тражи сведочанство и да иде из школе, јер ће бита отнуштен. Тај детаљ, који је најважнији за разумевање целог примера, М. изоставља. Нити сам тражио отпуштање тога ученика (за такву сам неодмереност неспособан, мада нисам присталица пишчеве „средње мере“), нити сам могао помислити да ће управитељ на означени начин покушати да реши спор. Природно је што су другови ученикови устали против тога и што су, не знајући у чему је ствар, мислили да сам ја захтевао отпуштање. Због тога је дошла колективна представка, која је нарочито била уперена против мене, тражећи да будем „жигосан“ за „погрдан назив туженог ученика“. У правитељ — писац и овде чини једно испуштање: он не наводи да ни наставник, који је био у учионици према мојој, ни он сам нису чули тај погрдан израз, (магарче) док су остало