Učitelj

504 Учитељ

због тога што „норма средње мере“ треба да буде врховни принцип, не ваља оно што је Песталоције тврдио, па ни оно што је Хербарт хтео. Песталоције и Хербарт су две супротности: први заступа „унутрашње“, а други „спољашње“, гледиште јер се по првом „оно што је васпитању потребно налази у субјекту, по другом се гледишту оно што је васпитању потребно уноси у субјекат“ (стр. 7). Зато се те супоротности морају, разуме се, да измире по „средњој мери“ и да се створи сагласност, којом се постиже „с једне стране нешто што одговара Песталоцијеву учењу, а то је хармонијско подешавање противних сила у животу културног појединца и напредног друштва; с друге стране, постиже се и оно што се жели у правцу Хербартова учења о етичким идејама, којима се одређује карактер човеков“ (стр. 7—8). Ако се ово ређање речи не прими за готово него доведе у везу с оним што су заиста учили Пестагоције и Хербарт, као и с оним што у даљем излагању говори и сам М. онда се мора доћи до уверења да је ово заиста ређање речи без садржине, тј. празна конструкција. јер по М. Песталоцијев став „хармонијско образовање свих сила“ треба да је недовољан; он је пак раван Милошевића ставу „хармонијско подешавање противних сила у животу културног појединца и напредног друштва“, јер оба става по тврђењу његову одговарају један другоме као карактеристика Песталоцијева учења. Али то је само део, који се „по средњој мери“ добија од Песталоција. Други део има да се добије од Хербарта. Израз, којим М. обухвата оба дела, гласи: „хармовија моралних сила у културном развитку“ (стр. 63). ја остављам читаоцу да пронађе како може „хармонијско образовање свих сила“ да буде део онога што се обухвате речима „хармонија моралних сила у културном друштву“. А већ мислим да му не треба скретати нарочиту пажњу на околност да М. усваја Хербартово учење о апсолутним моралним идејама (јер то улази по „средњној мери“ у горњи став као Хербартов удео), и ако отворено проповеда један релативан морал (стр. 64).

Сличних примера могло би се још навести. Али се произвољно „кресање“ свега што смета при укалупљивању по рецепту: противности — ширења, крајности — средња мера, види много боље из примера из живота, којима М. придаје главну важност. Њему је мрско „свако измишљање примера

«