Učitelj

684 Учитељ

вата, тиба, и т. д. Ето како нас свако одојче — ма из које земље, народа, вере и расе било — учи шта ће се и како ће се у почетку читати.

Опет ће неко запитати: Све је то лепо, али како he се шчитати два—три гласа уједно и брзо, да се њихова посебност не осети јако Како ће се у осећајним органима произвести; тако брзо 2—3 разна таласа у једана Како ће доћи деца до искуства и законаг Н.

Понављамо: Деца немају никаква искуства но само органе искуства. Деца су посматрачи и слушаоци, а учитељ је редитељ и музичар. Деца су восак, у који учитељ утискује печатима и оставља отиске. Учитељ мора водити децу а не деца њега. И: сама реч „педагогика“ значи „децу води“ (грчки: „педи“-дете а „аго“-водити). Он се мора старати да да деци дагискусе, па на сазнању да слаже нова искуства. (Он се обзире и управља према осећајним моћима дечјим и развија их, али никад не сме пустити децу напред. Она су као слепа. А: „Слепец. слепца ашче водит, оба в јаму впадут“. Учитељ први говори, први чита, први пева, први црта. Деца њему подражавају све дотле, док и сама не стекну искуства. Учитељ ће н. пр. пирнути на пламен свеће или жигице и тиме рећи глас и, па ће то тражити од деце. Тим само начином добија се тај глас. Затим ће сва деца према команди пирнути 1—2—3.. пута. Осмотриће положај и покрет усана у постанку гласова пина, па ће осетити трајање њихово. Запазе ли то, лако ће на команде: „Напућите усне! Кажите а!“ — отиснути се од свих уста: „Па“ Ако је слушање код самогласника вежбано, свако ће дете овде разликовати два гласа. А ако је научено, да је глас означен словом, биће лако прочитати слог: ла (па па, па па па.., по, по по, и т. д.). Понављањем писаног слога стекне се од његова утиска једноставна слика као и слика од других предмета. Овде би нам врло добро могла послужити старија двогласна слова, која Руси још пишу, и која се У црквеним књигама употребљавају (ја, ју, је, ије, от, шт, кс, nc), а која је Вук Караџић избацио из азбуке. .

Кад се на овај начин покажу и науче читању једнаких слогова, онда се вежбају разни слогови са истим, па после са различним, почетим сугласником, н. пр. Пао. Пио. Упа о.