Učitelj

14 У ње љ

раном Мих. Јовићем, већ и многи изасланици учит. зборова из далеких крајева Србије, изведена је једна најсјајнија манифе„стација братске слоге и љубави и измењане многе мисли о даљим везама и раду на слози MH јединству.

Те везе између учитеља српских и хрватских, започете на Шабачкој и Загребачкој скупштини, одржавале су сеи даље па нису прекидате ни онда кад је посмртни звук звона са великог торња катедрале у Загребу огласио смрт највећег поборника братске слоге — Ивана Филиповића....

30. октобра 1895 године умро је Иван Филиповић. Тога дана је он само телесно умро — али: његов дух још живи, његово уверење, његова свест, његова јака воља и његово вјерују у бољу будућност нашу и нашега народа, живи јоши живеће док је учитељства.

Да завршимо. |

Својим искреним пожртвовањем и преданошћу у борби за права и заштиту учитељства и школе;

_Својим радом на педагошкој књизи;

Својим јаким умом и организаторским талентом за стварања тако потребних установа за народну просвету и учитељски сталеж;

Својим родољубивим радом и широком душом својом, својим погледима и радом на братској слози и јединству Иван

«Филиповић је заслужио да уђе у Пантеон наших великана,

којима се у данашњим великим данима морамо сви ПОКЛОНИТИ. Ето ко је био Иван Филиповић. Нека је слава Ивану Фалиповићу!

44. Кгајаве. U spomen stote godišnjice rođenja*) Ivana Filipovića

„Gratuleutur sibi mortales, tale tantumque exsistisse humani ·eneris decus!“ (Smrtnici; Ččestitajte si; što je živio takav i toliki genij roda ljudskoga). Ove divne riječi, koje su uklesane na grobnici besmrinoga Newtona, u ovom času možemo obzirom na naše prilike, s ponosom primjeniti i sjeni besmrinoga našeg učitelja i ·organizatora Ivana Filipovića.

*) Govor ni JL. kongresu |ugoslavenskog Učitelistva u Ljubljani,

аи