Učitelj

Мисли о дечјем позоришту 49

се дуго и добро мислило пре но што је на хартију стављен. У класичкој драмској литератури француској мало бејаше радова без стиха и стихова без слика. Драматски је развој и без тога ишао својим током, али та музика језика свему даваше колорит нарочите дражи. У нашој је драмској литератури тога мало, врло мало. Говорило се, и још се говори, да тога ту и не треба. Збиља, најјачи наш драматичар старијег доба, Лаза Костић, има у „Максиму Црнојевићу“ дивних места и без таког сличавања. Ипак се у другој, по многима и јачој, трагедији, у „Пери Сегединцу“, види како је Костић обраћао пажњу и на овакав захтев. Дело тиме није изгубило. Не таког драмског нерва, а ни близу такве књижевне културе, али као песник далеко испред Костића, Ђура Јакшић оставио нам је у „Јелисавети“ места која се у књижевно образованим круговима чују не као одломци дијалога већ као праве песме првог реда. Тако, на пример, кад заљубљени капетан Ђурашко каже за лепу кнегињу: Не знаш је Бошко, нисјје видео, А, тако рећи, би се свидео; Ниси пред њоме клеч', стрепио, Пред њеним сјајем ниси слепио Нис' је молио, клео, преклињо, Пред њоме ниси Бога помињоо, - Пољупцем уста да ти ореси — А не би реко: Песма y3HOCH... И за тим његов опис те лепотице; Очима да те убије, У душу вечно да се упије, Да те залуди, да те занесе, _ Тренутом вечност да ти потресе, Да те уништи, га те обори, У прах и пето да те претвори, Па и тај пето да ти развеје. А усхте л' само да се насмеје Да те оживи, да те пробуди, Пољупцем опет да те залуди!

Излишно је питати се: од каквог значаја за свест младих играча и слушалаца били стихови у којима би се таком леношом говорило о предметима њихове драмер Место сумње треба их дати.

Учитељ с 4