Učitelj

360 Учитељ

Мало по мало од чисто шематичког, појмовног цртања прелази се на лепо, изразно цртање, те тако и из руку мале деце. добивамо цртеже, угодне и оку одраслог гледаоца. Ако са стилистичким важбањима не можемо почети тако рано као са вежбањем у слободном цртању, можемо то учинити, и треба да чинимо, чим дете добије и најмање снаге за писање, чим научи сва слова и умедне из тих спова састављати речи и реченице. Не може се порећи да ће ти први састави дечји не само обиловити граматичким и правописним погрешкама, него ћеу великој мери одавати и стилистичку невештину. Ту су, на пр. непотребна и досадна понављања неких речи и израза, ту изостављања потребних речи и израза, ту и многи други знаци дечје несавршености. Али због тога у недоглед одлагати вежбања у слободном писменом изражавању имало би исто тако мало смисла као кад бисмо мало дете све дотле држали "у дупку, односно водили га за руку кад прохода, докле год толико не ојача да може корачати савршено као одрасли људи. Сви су покрети и све радње детиње у почетку несавршене, · па се многим вежбањем изводе све лакше. Свака вештина захтева много вежбања, па и вештина писменог изражавања, Зато са писменим саставима у школи треба почети што раније ги вршити их што обилније. i | Браниоци старога реда ствари у настави писмених састава правдају доцни почетак те наставе (тек од [У р. осн. школе, па и тада без и најмање помисли на слободне писмене саставе) и тиме, што су уверени да успеха у писменим вежбањима не може бити, ако се дете претходно не извежба добро у усменом исказивању својих мисли. И тај је захтев, сам по себи, теориски. потпуво основан. Није, доиста, једно и исто усмени и писмени дечји говор. Пре свога поласка у школу, деца су 4—5 година говорила и развијала своју моћ говорења. Са писањем је сасвим друкче, оно се тек у школи учи и научи. И по старом педагошком захтеву „Од лакшега тежему!“ сасвим је умесно у настави писмених састава поћи од вежбања деце у усменом исказивању мисли. Али Оно што противници слободних писмених састава називају вежбањем у говорењу и што сматрају као усмену припрему за писмене саставе, све је друго само то не. „Вежбање у говорењу“, како се у већини данашњих школа врши, не само да не потпомаже