Učitelj

Слободни писмени састави 36%.

дактичке мере које се буду ради тога предузимале не смеју бити нипошто такве, да могу угушити код деце оно природно расположење за саопштавање, за слободно причање својих доживљаја. Напротив, згодним ходегетским мерама треба ту вољу појачавати. То можемо постићи, на пр. када заведемо обичај да ми деци од својих доживљаја саопштавамо оно што децу може интересовати. Деца то радо слушају, и то им от вори вољу да после и нама саопштавају своје доживљаје. А кад се ученици на овај начин навикну на природно, истинско саопштавање, биће после и у писменим радњама искренији и у исказима издашнији.

Веза између школе и живота нигде се тако јако не осећа као у настави писмених састава. Ту ученик добива нешто што му је за живот неопходно потребно а што му само школа може дати. Зато овде више него и у којој другој настави морамо имати на уму онај захтев, да школа не буде много удаљена од живота. У обичном животу пишемо само онда, кад осетимо потребу за писање, кад смо за писање нарочито расположени, кад имамо вољу да нешто пишемо. Такво стање свести мора и школској деци бити побуда за писање, ако хоћемо да она пишу радо и да се стилистички усавршавају: Дете ће само онда, када осети потребу да своју мисао стави на артију, тражити згодан израз за своју мисао, а без тога тражења, бирања израза нема писменог састављања, нема стилистичког вежбања, нема усавршавања. И главно што настава писмених састава има да уради да би деца стилистички напредовала није чланање одређенога градива за писање, нити састављање диспозиција и T. JL, већ стварање код деце расположења за писање, изазивање потребе и отварање воље за писање. То се, наравно, не може постићи ако у настави писмених састава вечито водимо дете за руку, ако му, на пр, као што обично раде Французи, дајемо да испуњава изостављене речи, или му, као они Немци, који су противници слободних писмених састава, испишемо почетке реченица, па их оно има само да доврши. Па ни онда нећемо дете одушевити за писање, када му, као што се и код нас ради, дамо да нам. нисмено преприча причу коју је у читанци прочитало или коју смо му претходно усмено испричали. У свима таквим случајевима дете пишући осећа јасно да не пише истински, као.