Učitelj

· Дегоба Јакшића 495

Анђелија. Наше грехе Бог нека нам прости, И задржи ко циља у злости —

Маргита. А ти, снахо, снагу ума свога Крени зарад смера великога, И ток пусти златних својих речи, Храбра, бадра — ране нам залечи.

„А на делу братског измирења

Делај снажно тако ти спасења! Ја те молим — ал од мене јача, Успомена, прослављена с мача, Нашег оца то од тебе тражи Душа мајке том се надом блажи Они брину, они за нас хају, А Маргита сироче је, знају (Заплаче се). Анђелија (прими је на груди па јој милује косу). О, не бој се, сејо моја мила! Од нечасне јача | Божја сила! Или боље: исплачи се, дете! Лек су сузе, тврдокорни свете! Ах, да имам и ја пред ким тако Боле своје да исплачем лако, Главу своју спустити на крило Тузи мојој тад би лакше било. (Диже јој главу својим рукама). Ти у цркву, добро дете, пође, С мишљу Божјом пред Ружицу дође Па зар можеш заборавит млада Да у Бога сва је наша нада. Маргита. Речју благом палу снагу крећеш Ал' зар и ти са мном у храм нећеш2 Анђелија. Пошла бејах, али ено горе Где у граду отварају дворе,