Učitelj

688 Учитељ

Само овлаш и брзим потезом пера, Монтењ се дотиче других студија, других либералних вештина, како су их на-

зивали у средњем веку. Дете ће морати већ имати формирану:

моћ суђења „кад га буду испитивали о томе шта је логика, физика, геометрија, реторика“. Погледи нешто кратки, нешто конфузни такође. Монтењ, изгледа не увиђа да те специјалне студије, при једној настави добро извођеној, могу и морају бити инструменти интелектуалног васпитања, да оне сачињанају есенцијални део духовне гимнастике, да је тешко па чак и немогуће да се формира суђење детета, ако се оно буде само водило лаким путем лекција о стварима, посматрања људи и света; да треба свој дух хранити такође апстракцијама, научним уопштавањима, и да напослетку „нападајући његов ум“, још ољ | првог дана, моралним придикама, рискујемо да створимо лажан пут и да дајемо једној још. нејакој памети лекције које она није у стању да разуме. - a

Али се Монтењ не задржава на овим тешкоћама: он нас' само обавештава, одмах у почетку, да неће говорити много о настави у правом смислу речи, „пошто ту не би знао ништа особито допринети“. Захтевајмо од њега само оно што нам је обећао дати: опште правце о интелектуалном и моралном васпитању.

Стране које за овим долазе нису толико педагошки савети колико једна дисертација о моралу, 0 његовим правим својствима. Ту Монтењ говори језиком каквог епику рејца, који, поравњује и ублажава с крајном услужвошћу пут врлине; који олакшава задатак избацујући све оно што он има, пошто је добро схваћен, мучног и трудног. Не чудимо се што оњ сматра учење филозофије као приступачно деци. Он је чени тако љупком, тако „веселом“, чак тако „несташном“, да употребимо његове сопствене изразе! |

"С једне стране он хоће да отргне од филозофије све оно што је чини одвратном у форми, техничке речи, педантску. терминологију; с друге стране он проповеда једну моралну доктрину, угодну и меку, која није никако „непријатељица наших уживања“, а чији су главни пролази „Хладовити, травом обрасли и миомирисни путеви“. Он заборавља најзад оно што је казао на другом месту. „Врлина не прима лакоћу за дружбеницу“; или још: „Врлина одјекује као нешто не знам шта велико и неодољиво“. = |

ЧЕ