Učitelj

Философија 243

једном тренутку тако рећи сва материја слегла у те центре, -те би, вели Кант, постанак бивања у васиони пао уједно са његовим престанком. Међутим постоји и одбојна сила. Услед „ове силе оне материјалне честице које падају ка централном месту биће одбијене устрану, те ће тако учинити да и цело централно тело одпочне да кружи око своје осовине. На тај сначин постало је наше сунце и сва остала тела која припадају нашем сунчевом систему. Ти исти принципи условљавају постанак и осталих небесних светова, целе млечне путање, -која је у главном систем таквих светова као што је наш "сунчев систем. По Канту постоје изван млечне путање још и други слични системи светова вишега реда, па изван њих „опет још виши систем ит.д. у бесконачност. Кант је у овоме делу изразити преставник инфинитизма. Он говори већ на "уводним странама свога дела о бесконачности са таквим оду"шевљењем, са каквим је пре њега још само славни обожавалац бесконачности, Ђордано Бруно, то чинио.

Кантов инфинитивам има свој особени карактер; он je, да тако кажем, једностран. То значи, Кант учи да се светска материја простире бесконачно, али није дељива бесконачно: њена дељивост завршава се у недељивим динамичким тачкама. Слично ствар стоји по Канту са односом света према времену: „светски процес трајаће вечито; нови светови постоје из рушевина старих: природа је као феникс“) који сагорева, да би подмлађен понова оживео из свога пепела, и томе никад неће бити краја у будућности. Али зато ипак свет има почетка у прошлости.

У вези са овим инфинитистичким учењем вреди споменути Кантово тврђење, по коме свет, иако бесконачан по простору, ипак има једно централно место. Свет је космос Т. ]. „систем сунчаних система, и као год што наш сунчев систем има у сунцу своје средиште, тако се у свету као целини на“ лави једно свеопште средиште. Ово тврђење стоји у противречности са учењем о бескрајности светског простора: у бескрајном простору не може се замислити једно централно место. Кант је свестан ове тешкоће. „Истина је“, вели он, „да у једном бесконачном простору управо ниједна тачка не може

5) Кант, н. н. м. стр. 70. 9%