Učitelj

Књижевни преглед 287

По питању суштине воље г. 3] развио је велико расправљање (65.—70,. стр.), оборио се нарочито на Бенову Теорију Воље, која у модерној Пеихологији нема онога значаја какав јој прида.е г. 3ј. Нетачност Бенове теорије воље није потребно да онолико побија г. 3ј. кад већ сувремена експериментална Психологија прелази као преко нетачности да се воља развија из импулсивне активности, али један део њена схватања, који се односи на принцип асоциације није погрешан. Г. 3ј. требало је да Беново схватање остави по страни и да заузме чист став: или је воља психички елемент, нешто неизводљиво, нешто што је дато као и остала три већ углавном усвојена елемента (осећај, представа и осећање), или је mo пак сложена појава, комбинација ова три овначена елемента, дакле изводљива. Али за данас ово друго гледиште, нарочито Ебингхаусово извођење воље из нагона морамо сматрати као тачно, гледиште да је воља освешћени нагон (испор. Fbbinоћаиз-ов Ађп5) постали путем асоционизма. Гледиште Вунтово које г. 3ј. сматра ипак за тачно морам овде — у колико се то може у једној критици — одлучно одбацити, јер је ту тек болесно место у Вунтовој Психологији: Вунш идентификује вољу с афекшом, и преко тога модерни психолог да пређе као преко једне крајње заблуде. На жало т г. Si. цени ово гледиште и ако нема научног основа. Па порел свега тога г. 31. верује и сам да се воља „развија из инстинктивне активности“ (стр. 69 и др.); али је сматра „као нову само-сталну и неизводљиву форму власти душе над телом“ (опет стр. 69.). Овце код г. 3ј. налазимо две различне ствари уједно, наиме: воља је „самосталча и непзводљива функција“ (68, стр.) и опет она се развија из инстинкта (69 стр.). Међутим г. 3ј. овде је стварно хтео да измири унеколико две крајности у Психологији Воље: једно је гледиште, воља је изводљива, она има своју геневу и сложена је појава, као што нарочито заступају Еббтоћац5 и Рагг; друго је гледиште, воља није изводљива, она је самосталан, особит психички елемент, како баш у последње време заступају извесни психолози: Асћ, Јод!. Пррз, Епезтапп и др. Оригинално је код њега што те две крајности, које су потпуно противположене, уједињује и преиначава речју „неизводљива и самостална функција“ уместо „самостални и невзводљиви психучки елемент“. Такво једне