Učitelj

332 У чи те љ

си нако вента ради сврнуо у ову јазбину“. — Ама, ево већ неколико дана врљам по овом дерном Београду тражећи редакцију „Звезде“ па никако да се снађем. „Казбулбуц“ се утаче: А2 Ко има правог „Шилта“ господо, „Шилт“ без тога ништа,

— Све сам Београдске фирме прочитао али, „Звезде“ нигде, Кога год запитам, он само слегне раменима и вели: „Ми примамо „Звезду“, али где се она налази то вам не умемо рећи. Најзад, базајући по Београду угледам наше „Стражилово“, т.ј. кафану „Дарданеле“ па рекох! Хајде да свратим на један полић, ваљда ће се наћи какав добар човек да ме упути. Кад сам ступио запану ме јара од оног силног народа. Погледам наоколо, притиснуо ђакела и глумац да немаш где сести, Ово су рекох: моји људи. Седох за сто, поручих полић ракије и наздравих: „Здраво, да си, узданицо Српска! ја сам Раде Домановић, занимање: Суплент.

— Суплент! гракнуше ђаци. Нисте згодан сто изабрали. Ми смо ђаци и клонимо се тих људи као живе ватре,

— Ништа, ништа рекох. И ја сам се некад клонио њих и бежао од школе. Него, другу вам муку мучим. Ево већ неколико дана врљам по овом славном Београду и нико да ме упути у редакцију Јанкове „Звезде“. Они прснуше у смех: па ви сте баш до саме редакције. Изволте с нама. И сад сам ту. Хвала Богу те вас једном нагазих. |

Јанко се налактио на сто. Посматра ra озбиљно, па ће га запитати:

— Како рече, да се зовеш2

— Раде Домановић, село Јарушице.

— А, пишеш ли

— Јоште како.

— О чему пишеш

— Махом грдим капетане, начелнике а умем да пецнем и какву вишу личност.

— Није то рђаво. Само, што у мом листу тих рубрика нема. Него, ако си збиља стручан и печен у тој струци а ти, благо си га мени, пређи ено тамо преко пута до Светозара Николића, у редакцију „Дневнога Листа“ он ће те оберучке: прихватити; а „Звезда“ је чисто књижевни лист.

— Умем ја да пишем и друге ствари.

— На пример, шта