Učitelj

364 Учитељ

— Што си поцепао Који „Буквар“2

Он саго главу па ћути.

— Је ли, море2

Он опет ћути.

— Умеш ли говорити2

Опет ћути.

— Иди, узми твој „Буквар“ и подај Која! — заповедих,

Он оде на место, узе са скамије свој „Буквар“, па га «спусти у торбицу.

То пређе меру. Ал ја се опет уздржах. Притајеним гласом рекох:

— Но!

Он ћути. Ја се подигох.. Приметио сам да су сва деца чисто била премрла. Приђем њему и отмем му из руке торбицу.

— Али ја не дам! — јекну он, и погледа ми право у очи.

Оне лепе плаве очи беху закрвављене, оно лепо лице искривљено, усне се припиле једна уз другу, па само играју. То више не беше Милан, то беше са свим друго дете, гадно, одвратно дете,

Ја га поглезах хладно, па га укочих мојим погледом на месту. Извадим из торбе „Буквар“ и дам Који...

* ž * 7;

Од тога дана између мене и Милана беше прекинута свака веза. Оно бар тако је изгледало у школи. Одмах само томе известио попу, и замолио га да ми помогне у овоме; објаснио сам му у кратко шта он, као отац, треба сад да ради: ударио сам нарочито на то: да он према њему буде равноду- | шан, и да му каже: кад он у школи није као што треба, онда ни оцу не може ваљати.

И ја више се нисам њему ни обраћао. Нисам хтео ни да га слишавам, ни да му прегледам таблицу и ако сам приметио да је и лекцију добро учио и таблицу марииво написао.

Сем тога, Милан је био мој љубимац Ако ми је што требало да се из собе донесе, или каква мања и лакша послуга то је Милан извршивао. Сад је сва моја милошта прешла на Коју. Њега сам мазио, миловао по глави; једном речју: чинио сам-све, и више него што сам Миланчићу чинио, само да би овај више осетио: шта је изгубио својим јогунством.

Међу тим он за прва два-три дана изгледаше још др-