Učitelj

422 Учитељ

лама које говоре по надахнућу, без осмејка, без украса, без ватре, али чији глас звучи божанственом истином кроз многе векове.“ Његово учење претставља чисту супротност учењу Есејаца, који су тврдили: „Само биће и небиће постоји, а бивања никако нема,“ — „Све пролази, све иде даље и ништа се не задржава,“ супротно а патетички узвикује Хераклит. Он је за све ствари избрисао речи: Мир и стајање на једноме месту. У исту реку не можемо два пута ући, јер она у исти мах и дотиче и отиче, што значи, да у реци нигде није иста вода. Ништа није себи равно, из свега постаје све, из смрти живот, из живота смрт; вечито и свуда постоји само вечити процес мромене у постајању и престајању. Хераклит у свачему види активност, Нигде нема мира, т. |. Хераклит проповеда универсални динализам. Његово схватање појава у природи тако је дубоко, да се још и сада у науци одржава његово мишљење о природи. Савршена наука, исто као и Хераклит, признаје да се све појаве крећу. Она истиче појам кретања, признаје постојанство силе у количини и преобраћање њених последица у процесе бескрајне промене. Она тако исто, као и Хераклит, потчињава кретање закону ритма, периода и еволуције. Најзад, савремена метафизика, заједно за Хераклитом, признаје у промени тајанствену идентичну супротност и допушта, да се може казати: „Ништа не постоји, већ се све ствара“. Осим тога знаменит је и „Хераклитов став: „Борба је ошац сшварџ.“

Та филозофија није само прихваћена, делимично, од Стоика, већ од Јордана Бруна, Хегела и његовог ученика Ласала. На сваки начин, да су Хегел и Ласал модернизирали Хераклита, као што је то учинио и Натшорп са Платоном. Па и сама Канш- Лапласова теорија има у себи Хераклитових погледа.

Но за нас је овде важније, што су енглески филозофи и научници Спенсер и Дарвин развили на другим основима Хераклитове филозофзке погледе и изнели читаве нове теорије, не само филозофске, већ и социолошке, научне и педагошке. По 'Спенсеру два закона: закон еволуције и дисологије управљају светом и производе у њему вечите промене, Све постаје и све се распада том непрекидном метармофозом. На основу погледа енглеске филозофске школе (Мил, Спенсер, Дарвин),