Učitelj

446 Уб ччистненљ

века, не могу сама за себе плодно утицати на развој васпитне праксе. И тако је заиста и било све док дечија психологија, а нарочито психологија школског детета, није постала посебном психолошком дисциплином. У колико се ова више развијала, у толико је контакт између психологије и педагогије бивао све интимнији, у толико је психологија плодније утицала на васпитну праксу, тако да је данас цео савремени васпитни покрет (школа рада, школа дела, школе за даровиту децу, помоћне школе за психички заосталу децу и тд.) у првом раду психолошки фундиран. Негирати или покушати да се ограничи значај психологије за васпитање значи педагогији и васпитању извући научну подлогу. Тачно је да васпитање ни данас није довољно психолошки фундирано, али је та фундација несумљиво неопходна за даљи развој педагошке науке и васпитне праксе.

Није довољно јасно шта треба да значи захтев, да учитељи треба да сматрају децу „као фине мале справе“, али је _ зато јасно да би такав став био из основа погрешан и несавремен. Дете се мора посматрати као аутономно биће, чија се индивидуалност мора респектовати. Оно је заиста у извесном смислу, како то г. Вујић и сам вели „неизрачунљива количина, и баш зато се не може васпитање поредити са ставом који радник заузима према ма како финој и компликованој машини. Дете се непрестано развија и усавршава и васпитач има да подеси своје понашање према законима тог развића; машина се искоришћује и ништа више.

Сасвим је неумесно данас наводити Минстерберга као присталицу Џемсовог схватања о односу између психолошког посматрања и васпитања детета. У своме делу Psyhology and тће Теасћег Минстерберг са сасвим одриче својих ранијих назора, а то се исто може констатовати и у једном од његових последњих дела — Отипагре дет Рзустотесик. Ми не можемо а да не замеримо г. Вујићу што а рпоп (како је то далеко од прагматизма, који он код нас пропагира!) доноси суд о једном од најдепших и најозбиљнијих покрета у савременој педагогији, који чак изгледа и не познаје довољно, а назива га „лажном мудрошћу“. Он не увиђа да баш тај покрет захтева да се у васпитању пође од оне „неизрачунљиве количине“, од самог детета које хоћемо да васпитамо, а штои г. Вујић тако енер-