Učitelj

622 Учитељ

има да се сагради зграда научне етике. Тако филозофија поново уступа своје место науци. Позитивна етика констатује научно циљеве социјалног развића целокупног човечанства; потпомогнута од других наука, позитивна етика мисли да је у стању да укаже на средства којима се могу постићи ти циљеви. И на тај начин, ето како сама филозофија постаје некорисна и сувишна.

Позитивистички мислиоци искључују филозофију још и на један други начин. Како не могу да споре да ће и по свођењу целокупне филозофије на скуп појединачних наука остати ипак мноштво проблема и нерешених питања, они споре важност тих последњих проблема за самог човека. У погледу питања смисла и правог значења жавота, и 1. Д. они проповедају неки апсолутни агностицизам, одају ce учењу. Несазнатљивог (Мисоппагззабје), краће речено, сва мучна питања стављају у свет трансцендентнога. јест, трансцендентно постоји, тврде они, али се не може сазнати, и, самим тим, оно је индиферентно и без интереса за нас. Али, како могу они тврдити да постоји нека сшвар која се не може сазнати, како моту онш сазнаши егзистенцију неког објекта који се не може сазнаши2 Њих, међутим, овај паралогизам ни мало не буни. Не треба нападати оне који се труде да елиминишу сва погрешна питања, да избаце из науке све илузорне проблеме. Али узалудан ће бити сваки покушај да се истргне из човечјег срца његова жарка жеља за сазнањем: да ли смо ми само један строј од несвесних сила, једна смеша врло компликованих атома које је случај здружио, или је на против, свет нешто више него чист механизам.

Наше позитивисте не проучавају дуго теорију сазнања. И то је била слаба страна и њихових великих учитеља: О. Конша, Џ. Стј. Мила, Х. Спенсера. Истина, психологија је много напредовала, а нарочито у последње време, али би било наивно очекивати од психотехнике и експерименталног проучавања иншелигенције решење тешкоћа на које се наилази у теорији сазнања. Динамичка "психологија, која полази од Стагзе-јових полигона, има својих присталица и међу нашим позитивистима који се труде да из ње изведу чак и логичке принципе индукције и дедукције. У тој сврси, они искоришћују једну хипотезу, врло плодну иу извесној мери врло основану,