Učitelj

44 your e JE

Минхену, као таква школа, која као основу за очигледност предвиђа сва чула, дакле и осећаје кретања и пипања, па тиме и радњу руку, и тако добивени материјал за представе спаја са највећом дечјом саморадњом, али и утврђује вежбањем и допуњује учењем из искуства и мудрости живота предака, и тако у свему пази, да је та настава удешена што је више могућно за живот и да своје васпитне кораке оснива на што већој саморадњи ученичкој. Оваква би нас дефиниција могла одушевити. Међутим наш педагог Д-р Чајковац, који се бави питањем школе рада, каже, да ни ову дефиницију школе рада не сматра најбољом.

Ипак, школа рада не може ништа друго хтети, већ да ученичку саморадњу спроведе на свима областима, дакле да оствари нешто, чиме су се руководили сви знатнији педагози. Кершенштајнер у предговору свога списа „Појам школе рада“ вели, да је идеја школе рада стара толико, колико и наука о васпитању, а Е. Бургер показује у опсежном делу „Педагогика рада“ којим путем је прошла школа рада и вели, да је још Платон полагао велику вредност на рад. Први пут се јавља нов облик наставе у делу „Школски метод“ од А. Регера, 1672. Као директне претече новога правца означују се они педагози, који су сматрали рад као основу сазнања, а то су: Русо, Песталоци, Филантропи, Фребел и др. Америка је урадила, да дечја забавишта постану битни саставни део школског система, и не само то, већ да и методе дечјих забавишта: учење радом издигне као особеност своје укупне наставе. Међу педагозима, који су се на овом предмету нарочито истакли, јесте. Ј. Девеј. Он хоће сваку школу да претвори у једну заједницу у маломе, која ће по својим врстама пословања одговарити великом друштву. На његовом раду заснива се Кершенштајнер, који даје да мајстори поучавају како се обрађују дрво и метал, да деца после, код оставе школу, не би морала тек тада тражити погодно занимање. Да је уметничко педагошки покрет снажно утицао и на школу рада већ је запажено. Сем тога захтеви школе рада садрже се и у моралној педагогици — заступници грађанског васпитања (Ферстер и др., и у експерименталној педагогици. Последњи замах дао је Кершенштајнеров свечани говор приликом Песталоцијеве“ прославе- у Цириху: „Школа будућности