Učitelj

548 У чи ге љЉ

3ЕБА РАРИЕ 5А 188 2 181 а

Чланак Д-р Васиља Поповића „Трговина Будимлића у првој половини Х)Х столећа“ приказује лепо трговину Босне, поглавито Сарајева, са другим трговачким и произвођачким центрима турске царевине и осталих држава. Затим говори о новцима, кириџијама као поштарима, о увозу и извозу итд. Види се да је Сарајево било средиште босанске трговине, и да је било у живој комуникацији са Трстом, Млецима, Солуном, Цариградом и источним земљама, са Бечом и Будимом и Београдом преко Сплита, Дубровника, Скопља, Брода, Ужица... Није онда ни чудо што је Сарајево тако јако познато целом нашем народу, да га са пуно усхићења помиње као „шехер Сарајево“, а не само као касабу.

Д-р Јозо Петровић приказао је довољно опширно Земаљски музеј у Сарајеву, Д-Р Шаћир Сикирић приказао је сарајев'ске текије (самостане за дервише), Вејс"“ Теанећ описао је угледнију муслиманску кућу, Аврам Алтарац претставио је женидбене обичаје Јевреја сефардинског реда. Сви су ти чланци занимљиви и довољно детаљни, да даду јасну слику предмета.

Чланак уредника Д-р Јосипа Матасовића „Принц Евгеније Савојски у Сарајеву 1697 опширније излаже причање Евлије Челебије и описује Сарајево какво је оно било 1697 године при доласку Савојскога, који је тада варош спалио, и тиме разорио њене знаменитости. Чланак је у свему рељефан и занимљив. |

Д-р М. Прелог и М. К. Н. најкраће приказали су радове научника на пољу историје, етнографије, старина и др. |

Ова свеска обилује веома лепим илустрацијама, којих има 37, поред једне карте. Слике ванредно добро претстављају углед'ну муслиманску кућу, а слика Хузрефбегове џамије у стању (е да изазове усхићење и код немуслимана, да и непобожан осети присуство Бога.

Лист „Народна старина“ препоручујемо свакоме, ко жели да пије са извора науке.

Мил. А. Вујанац

Д-р Милутин Зелић: Будућим мајкама.

Д-р Зелић дао је нашој читалачкој публици једну лепу и корисну књигу. Са овим је можда речено мање него што јесте. Књига г. Зелића за наше доба је не само корисна него и преко нужна. | |

Небројено пута у животу показује се, да људи често најмање пажње обраћају на оно што је најважније. Тако се многе важне ствари у животу остављају срећи и случају, а требало би да се у њих унесе највиша свест и пажња.

Али у животу нашега народа, ништа није толико остављено слепом случају и срећи, као најважнији акт регенерације човека