Učitelj

604 Учитељ

Ми чак и волимо, кад деца за време одмора и пре почетка обуке посматрају слике и земљописне карте, и ако им то нисмо наложили, ако посматрају термометар и барометар, сто на којему је цвеће или аквариум или се брину за ложење и проветравање. Раскинусмо окове строге стеге школске и уведосмо у школску собу слободу: велики напредак и предуслов за развитак дечјих осећања.

Али не треба да себи затајимо, да сада уместо олабављене спољашње стеге мора да дође унутрашња радна стега, ако хоћемо да постигнемо. то, за чим и тежи модерна школа, да разред постане што самосталнија радна заједница. Само лабављење строгога реда изазвало би као сасвим природну реакцију у разреду дивљу индивидуалну тежњу за слободом: „Сад нисам више везан, те хоћу да идем, куд ме је воља, сад хоћу да допустим својим ногама и рукама све, што им је драго; сад хоћу да говорим,

шта ми је мило и то толико гласно, колико ми је мило". То беше пре слика разреда, у коме је вршио дужност млади учитељ, још неупућен у тајне дисциплине, или уморан и болестан учитељ. То је данас још ту и тамо слика разреда, у којем су укинуте старе споне, а да нису уступиле место новима. Нимало не треба да нас чуди, што је тако. Свагде у природи и људскоме животу посдедица наглог уклањања запрека јест у првом реду то, да осећање слободе прекомерно нарасте, да ослобођене снаге не прекипе. Зашто би у школском животу било другачије Али је исто толико истина и то, да неће школа моћи да постигне успех, који од ње тражи друштво, ако у једној заједници, какву претставља разред, не буде ограничена индивидуална слобода ученика. Можда је Емил Русо-ов, васпитаван као појединац, могао да се по потребама своје личности на смену бави послом и игром, чаврљањем и напетом пажњом, играријом и озбиљном концентрацијом, разговором са својим васпитачем и ћутљивим размишљањем. Заједница од 30 до 50 ученика то не може. Претставимо само себи: живот у таквој заједници сасвим очигледно!

Ми започињемо дан разговорм о неком предмету стварне обуке, о јучерашњем вашару у месту н. пр. Деца причају, што су видела и доживела. Дечји нагон за саопштавањем долази до. испољавања, сви хоће да причају, да извештавају. Ту нам неће пасти на памет да премного ограничујемо. Жив говор, нагло упа-

„дање, непосредно прихватање онога, што је рекао предговорник, извештај о нетачним саопштењима све тоу овом случају биће нам само добродошло. Ме ћемо само посредовати — обично на задовољство свих — кад поједини ученици мисле да су само на свету, када они владају разговором, а другима не дају да дођу до речи, да би сачували и право споријих, опрезнијих и оних, који се боје говорити. Нећемо приговорити ништа, ако овде на питање учитељево, који у овом случају заиста пита, да би сазнао нешто, што не зна — одговоре у исто време многа деца. Кор