Učitelj

Слободом к самодисциплини · 608

Слободом к самодисциплини

Леополд Шајх, Беч

Када се стари обичаји, на које навикосмо, разбију, и нови "обичаји ступе на њихово место, настаје увек прелазно стање, у којем увек влада нека несигурност. Хтело би се с једне стране помоћи новоме да продре, али се не усуђујемо с друге стране да старо сасвим одбацимо. Или се пожуримо да старо оборимо, а тек доцније опазимо, да нема још ништа ново, које би ступило на његово место. Тако је у уметности, у политици, у философији па је тако и у педагогици. Сви ми проживљујемо такве прелазе, таква стања несигурности последњих година на нашем пољу рада, у школи, а треба само да то отворено и кажемо; она се никако не могу заобићи. Нађу се и такви, који хоће да нас боље поуче на овај начин по прилици: сва школска реформа криво је прихваћена. Најпре је требало рефрмирати учитељско образовање и тек кад се сви учитељи већ у школи упознају с новим методама наставе и васпитања, тек онда требало је увести нове наставне планове за школу, то би све ишло у најбољем реду и не би било покушаја и несигурности. То звучи по прилици тако као да би се радиопромет тек онда могао да уведе, када би сви људи у школи већ прошли поглавље о радиу. Та аргументација није ништа друго, већ прекривање конзервативне жеље: останимо по могућности што дуже при староме. Али се на овај начин није правила ниједна школска реформа. Увек су нове мисли, којима је доба дало повода, да се појаве, биле у почетку најпре мишљене од појединаца, од појединаца испробане, од појединаца пропаговане, док не би једна срећна временска околност покретне снаге, које стајаху иза овога новотарења оснажила толико, да би постале за све обавезне. Али онда настаје та ситуација, да они који нису мислили, који нису покушавали стоје одједном пред нечим новим, морају да га проведу па доспу у стање несигурности. Излаз из овога стања може се само наћи „ако се поједине области, у којима се та несигурност осећа, истакну па се посебна питања ових области расправе. !

К таквим размишљањима треба да воде даља разлагања, која су потекла из школскога живота.

Готово у свим школама прешли смо данас већ преко старе, укочене дисциплине. Нестало, је старога реда седења, који је тражио, да ученик тачно покрива свога предњака. Нестало је и укоченога држања у клупи, које је било омогућено само једнаким држањем руку свих ученика. Тиме је уклоњено стотину повода за кажњавање. Не чини нам се више трагично, ако се који ученик сагне, да шапне нешто своме суседу, ако други у жару говори, кад га не питамо. Не узбуђујемо се више, кад ученици напусте своја места приближујући се у ватри препирке све више учитељу.